Čitav život je verovala da pored sebe ima pouzdanog čoveka, partnera i oca kome može da veruje bez zadrške. Četiri decenije proveli su zajedno, ali u njihovoj kući postojala je prostorija u koju nikada nije smela da kroči – njegova kancelarija. Tek nakon njegove smrti skupila je snagu da otvori ta vrata. Iza njih ju je čekalo otkriće koje je zauvek promenilo njen život, porodicu i sliku o čoveku kog je volela.
"Četrdeset godina u kući je postojala jedna soba u koju nikad nisam smela da uđem. Posle njegove smrti, stajala sam pred tim vratima, kao pred zidom između nas. Moj sin Pavle položio mi je ruku na rame i tiho rekao: 'Mama, hajde kod mene. Nemoj da ostaješ ovde sama.' Odmahnula sam glavom i rekla mu da donese pajser", priča svoju životnu priču razočarana Ana.
Sin je nije razumeo, ali je poslušao. Kada je udarcem razbila bravu, vrata su popustila, a iza njih nije bila obična kancelarija.
Arhiva slomljenih života
Umesto prašine i nereda, soba je bila besprekorno uredna. Police do plafona prepune crnih fascikli, a na zidu desetine fotografija. Lica muškaraca, žena, dece – uplašena, slomljena, kao da su istrgnuta iz sopstvenog života. Ispod svake slike stajala je metalna pločica sa jednom rečju: "Dug", "Zaborav", "Iskupljenje"…
Na stolu je ležala jedna otvorena fascikla crvene boje. Na prvoj stranici – birokratski zapis: "Objekat Veronika S.… doneta odluka o izolaciji… dalji kontakt se ne preporučuje."
"Tada sam shvatila: moj muž nije bio samo 'poslovan čovek'. Bio je neko ko je pratio, uništavao i lomio ljude", priča Ana.
Fascikla 204
"Fascikle su se nizale jedna za drugom – svaka je sadržala dosije nečijeg života: dugovi, slabosti, tajne. A onda – broj 204. U njoj je bila fotografija mog sina Pavla. Uz nju hladan izveštaj: 'Subjekt… emocionalno vezan… situacija pod kontrolom.' Pogledali smo se i oboje shvatili: i njega je pratio. Sopstveno dete."
Otkriće i dvostruki život
"Dani koje smo proveli u toj sobi otkrili su da moj muž nije delovao sam. Sakupljao je informacije za moćnu organizaciju koja je od slomljenih ljudi pravila poslušne marionete. Ali u šifrovanim fajlovima pronašli smo i drugo lice – dokaze, skrivene kopije, male tragove pomoći tim istim ljudima", priča Ana i dodaje:
"U fioci njegovog stola čekala je fascikla sa mojim imenom. Unutra – pismo. Pisao je da je sve počelo ucenom, da je morao da bira između porodice i poslušnosti, i da je godinama igrao dvostruku igru. Zaključao je vrata da bi mene sačuvao, ali je znao da će jednog dana istina ipak izaći na videlo."
Istina i nasleđe
"Nisam ti ostavio miran život, Ana. Ostavio sam ti oružje. Svi ti ljudi nisu samo žrtve – oni čekaju da ih neko povede. Sada si ti ta osoba. U tom trenutku shvatila sam – nisam samo otkrila ko je zapravo bio moj muž. Nasledila sam i njegov rat", zaključila je Ana.
Tekst: Žena/ Lepa&Srećna/ Radmila Ilić
BONUS VIDEO: