Supruga i majka, stub porodice

Za Marka sam se udala čim sam završila fakultet. Moje patrijarhalno vaspitanje devojke iz malog mesta u srcu Šumadije sprečavalo me je da o braku mislim kao o romantičnom susretu punom strasti, pa sam tako i procenila da će Marko biti dobar muž i otac. Planirali smo i decu, ali sam ja bila protiv toga da ostanem  u drugom stanju pre nego što on završi fakultet iako je već radio i peo se stepenicama uspeha.

Marko je vrlo brzo postao direktor firme u kojoj je radio. Putovao je mnogo, a godišnje odmore provodili smo zajedno sa decom. Znalo se - leti na more, zimi na planinu ili u banju. Ne mogu da kažem da je među nama buktala strast, ali sam mislila da je važnije da se u braku supružnici lepo slažu, imaju slična interesovanja i želje za budućnost. Nikada nisam ni pomislila da bi tebalo da žalim što nisam više „živela“, ostala sa mladićem zbog koga mi je srce brže kucalo, drhtala kolena i zbog koga nisam mogla da dišem, spavam, da postojim.

Od Jovana sam pobegla glavom bez obzira. Za njim su se okretale devojke, a mladići mu zavideli. Bio je malo stariji od mene, lep, visok skoro dva metra, plavih veselih očiju, stalno nasmejan i okružen prijateljima. Studirao je ekonomiju, ali je tvrdio da se nikada ne bi bavio tako dosadnim poslom. Govorio mi je da ga privlače moja ozbiljnost, staloženost, a zadirkivao me je zbog toga što sam morala da imam kontrolu nad svim svojim postupcima i što sam sve shvatala bukvalno. Njegova spontanost me je dovodila do ludila, a izlive ljubavi sam primala kao po kazni. Ipak, moje srce ga je volelo. Kada sam shvatila da bih zbog njega mogla da izgubim glavu, ostavila sam ga bez ijedne reči i udala se za Marka. I nije mi bilo žao.

Miran porodični život.

Deca su rasla, što su bili stariji - manje smo ih mi zanimali. Vikendom su izlazili sa svojim društvom, na letovanja išli bez „matoraca“. Marko je uvek mnogo radio i  imao malo vremena za mene. Njegov posao je uključivao i česte večere sa poslovnim partnerima i putovanja. Retko sam morala da mu pravim društvo na tim poslovnim koktelima i večerama, a njegove prijatelje baš i nisam mnogo volela, tako da smo retko izlazili zajedno. Ali, zato sam navikla da organizujem vreme kako meni odgovara. Kuća je uvek bila čista, u firžideru skuvan ručak i ispečeni kolači, jer sam smatrala da to dobra domaćica mora da uradi. Imala sam krug prijateljica sa posla sa kojima sam išla u pozorište, na kafu, na kratka putovanja do Budimpešte, Soluna, Londona, Rima...

Predrag i Maja su oduvek bili dobra deca, zdrava, odlični đaci, nikada nisu pravili probleme i družili se sa nepodobnim društvom. Nisam se složila s tim da Maja počne da se zabavlja sa dečakom iz razreda jer sam mislila da je prerano da to uradi s petnaest godina i želela sam da Predrag upiše medicinu, a ne ekonomiju kao njegov otac - ali se to baš i ne bi moglo nazvati velikim životnim problemima.

Moj muž nije srećan sa mnom.

I živela bih ja tako ušuškana u svom mirnom svetu da Maja nije videla oca sa drugom ženom. Njen tata je umesto da bude na službenom putu, sedeo u jednom poznatom restoranu sa nekom nepoznatom ženom i držao je za ruku, plesao s njom, a Maja i njeno društvo bili su u kafiću pored. Moram priznati da sam se tada prvi put zapitala kakav je moj brak i kakav je u stvari čovek moj muž.

Pokušala sam da razgovaram sa njim. Prvo je poricao da je to istina, a onda mi je rekao da je naš brak kao poslovni ugovor, da sam ja uvek odmerena, hladna, da nikad ne pokazujem emocije i da pored mene ima utisak da nije sa živim bićem. Zamerio mi je i to što ne volim njegovu rodbinu i prijatelje i to što se mrštim kada dođu jer mislim da su seljaci, što nikada nisam pokazala želju da mu se pridružim dok gleda utakmicu ili ide u kafanu. I zato je uz drugu ženu, ma uz druge žene, pronalazio toplinu i sve ono što nije imao kod kuće. Bila sam zapanjena! I zabolelo me je. Mislila sam da imamo život koji je i on želeo. Zaista mi nije palo na pamet da mu nešto nedostaje...

Susret sa starom ljubavi.

Danima sam preispitivala sebe, svoje odluke, vagala šta da radim. Možda je moj muž bio u pravu kada mi je rekao da sam hladna i da volim da imam sve pod kontrolom, ali ja sam jednostavno - takva. Čak i kada bih želela da se promenim, ne bih mogla.

I, nastavili smo manje-više po starom. Marko je retko bio kod kuće, deca su išla svojim putem, a ja svojim. Ipak, više nisam bila ni mirna, ni srećna. Patila sam zbog svega. Mučila su me razna pitanja, od toga da li je baš sve bilo lažno u mom životu, do toga da li je to baš ono što sam želela, da li sam napravila dobre izbore...  Prvi put otkako sam u braku zapitala sam se: „A gde sam tu ja, ko sam, šta u stvari želim“... Ja čak ne umem da se poverim prijateljicama, toliko sam „zakopčana“!

Dok sam tražila odgovore na sva ta pitanja, srela sam Jovana, slučajno. Padala je kiša, oboje smo potražili zaklon pod istom strehom. Pogledi su nam se sreli, prepoznali smo jedno drugo i otišli na kafu. Pričali smo kao stari prijatelji. A i kako bismo drugačije?

Jovan se davno razveo od žene sa kojom nije imao dece, živeo je sam, bio direktor jedne velike banke. Eto, čovek koga sam ostavila zato što mi se nije činio pouzdan, sada je uspešan, sređen, zanimljiv. Sve češće smo počeli da se viđamo, izlazimo... Posle toliko mnogo vremena, ponovo sam se smejala od srca, a malo po malo otkrivala i svoju strastvenu stranu.

Posle nekoliko meseci Jovan mi je predložio da se razvedem i da nas dvoje budemo zajedno. Lomila sam se. Stavljala na vagu razloge i za i protiv. Mnogo više toga bilo je na strani razvoda - Marko i ja ionako nismo srećni zajedno, deca su odrasla i imaju svoj život, ali mi je bilo teško da konačno prelomim, spakujem svoje stvari i odem od kuće.

I, ko zna šta bi bilo da je bilo, ali nas je sin iznenadio odlukom da se oženi. Njegova dugogodišnja devojka bila je u drugom stanju, tako da smo Marko i ja bili na putu da postanemo baka i deda. I to je presudilo. Ponovo sam ostavljala Jovana. Samo me je s tugom gledao i rekao: „Očekivao sam tako nešto. To liči na tebe... Da se žrtvuješ i bez razloga.“ Moj Jovan, samo me je on tako dobro poznavao, razumeo i duboko u sebi podržavao...

Mala tajna skrivena u duši.

Prošlo je od tada skoro petnaest godina. Marko i ja smo u penziji, dane provodimo sa unucima ili gledajući televizijski program. Otputujemo u banju ili odemo do vikendice. Ponekad ga samo krišom pogledam i pomislim: „Bože, kako si ti jedan dosadan čovek.“

Nasmešim se u sebi, jer samo ja znam malu tajnu da nisam baš tako hladna kao što izgledam i da i te kako umem da budem topla i strastvena. I ne, nije mi žao što sam ponovo propustila da budem sa čovekom koji je bio moja jedina ljubav. Možda sam kukavica, ali ko zna kako bi to stvarno izgledalo. Ovako, mogu da zamišljam da je bilo i ostalo idealno. Da je Jovan moja druga polovina.

Marija Jakob