Očajna sam širom otvorenih očiju gledala u televizor. „Čoveče! Odmah izgubiš apetit za meso. Jadne životinje!“, rekla sam. Moj suprug Stevan samo je klimnuo glavom u znak odobravanja. A onda sam iz pozadine čula glas koji govori: „Mama, šta misliš - da li ove životinje znaju da moraju da umru?“ Osvrnula sam se. Naša ćerka Iva neprimetno je ušla u dnevnu sobu.

Uznemiravajući kadrovi.

Iva je gledala poslednje kadrove reportaže o jednoj klanici. „Za večeru neću da jedem ništa od mesa“, izgovorila je prvi put moja jedanaestogodišnja ćerka, „ne želim više nikada da jedem meso.“ U tom trenutku vrlo dobro sam je razumela. Ni sama nisam mogla da zamislim sendvič s pršutom ili biftek. Emisija je bila suviše brutalna i šokantna. Bila sam ljuta na samu sebe i mučila me je griža savesti: nikada ne bih dozvolila ćerki da gleda ovakvu emisiju. Zbog toga sam odreagovala na njen otpor. „Dobro, dobro“, rekla sam, „mogla bih da zapečem testeninu sa povrćem.“ Iva se složila. Sebi u bradu sam promrmljala: „Do sada je moja ćerka odbijala sve ono što joj je zvučalo zdravo.“ „Hoćeš da pričamo o filmu?“, pitala sam je. Odmahnula je glavom.

Tokom sledećih nekoliko dana pokušavala sam da kuvam jela bez mesa. Bila sam srećna što je Iva konačno počela zdravo da se hrani i verovala sam da će zaboraviti svoju nameru da ne jede meso posle nekoliko dana. Otprilike za nedelju dana, izjavila je: „Na internetu sam pročitala da ljudi muče i ribe. Ne želim više da jedem ribu. Ni jaja.“ Nasmejala sam se: „Pa, dobro, ali šta ti onda preostaje? Još uvek si u fazi rasta. Ne možeš jednostavno svega da se odrekneš.“

Ivina reakcija puna emocija.

„Ne želim da zbog mene pati ijedna životinja“, viknula je. „Radije ću da umrem od gladi. Nikada više neću jesti meso.“ Trudila sam se da dišem duboko. Imala sam naporan dan za sobom i uopšte nisam bila raspoložena za svađu. „U redu“, rekla sam, „dogovorila sam se sa tatom da u povratku sa posla kupi pečeno pile. Ti možeš da jedeš čorbu od povrća.“ Volela je pečenu piletinu. Verovala sam da neće izdržati još dugo bez mesa. Ali šta god bih postavila na sto, moja ćerka je odmah gurala od sebe ako je imalo i najmanjih tragova mesa. Kako joj svesno nisam nudila ukusna alternativna rešenja, jela je sve manje i manje.

Počela sam da brinem.

Da li to guram svoje rođeno deto u neku vrstu poremećaja u ishrani? Šta dalje da radim, kako da se ponašam? Nisam mogla da je nagovorim da počne ponovo da jede meso. Ono sadrži toliko važnih hranljivih materija. Kako devojčica od jedanaest godina može da odluči tako nešto i da se toga čvrsto pridržava? Pokušavala sam stalno iznova da joj priđem i da razgovaramo. Moj suprug je bio ubeđen da se radi o ranom pubertetu i da će je vremenom proći. Ovo me nije umirilo, nisam odustajala od razgovora s Ivom. Shvatila sam je ozbiljno i želela sam da je ubedim argumentima da promeni svoj stav prema jelu.

Jednog dana otišla sam kod pedijatra i porazgovarala o problemu koji imam s ćerkom. Bila sam iznenađena kako je mirno sve to primio. Čak su nestali i moji strahovi koji su se ticali nedovoljnog unošenja hranljivih namirnica. Morala sam da preuredim naš način ishrane. Iva je mogla da se hrani vegetarijanski a da to nema nikakvih posledica po njeno zdravlje. 

Po povratku od lekara kupila sam kuvar sa receptima za vegetarijanska jela. Ivina odluka da ne jede meso bila je njena prva velika, moralna odluka u životu. Nisam mogla jednostavno da zažmurim. Moja ćerka imala je pravo na to da je ozbiljno shvatim. I zbog toga želim da je podržim.  

Nada (redakcija je promenila ime autora teksta)