ZAŠTO SE VIŠE NE DRUŽIM SA OVOM PRIJATELJICOM: pravi ili životni rijaliti program

Ne znam čak ni je li taj „neki dan“ bio pre dve nedelje ili pre pola godine.

Jer kod nje je već dugi niz godina kao na nalazu od doktora, sve b.o. (bez osobitosti, op.a.). Ista veza, ista adresa, jednako dosadan posao, menjaju se samo godine koje je ostavila iza svojih leđa.

Nema novih interesovanja niti prekida starih obrazaca, ništa. Nije da su životi drugih puno zanimljiviji, ali njoj je u toj učmalosti sve zanimljivije. Verovatno bi danonoćno mogla gledati Parove i Big Brothere jer se nešto „događa“, iako svi znamo, a i ona, da se ne događa i da je izrežirano.

Ta moja prijateljica nije sama u svojoj dosadi, učmalosti i neživljenju života. Takvih je puno. Sigurno znate barem tri osobe koje su takve. Pričaju, ne gase se, a o njima zapravo ne znate ni ne čujete ništa.

Kao da su nepostojeći. Ne znate realno koja im je svrha. Nisu takvi bili oduvek, barem ne svi. Nekad su se i bavili nečime, putovali, imali uspone i padove, a onda su se ustrtarili i zaboravili živeti.

Sad preživljavaju svoj, a žive tuđi život.

 A vi ih i dalje imate u životu jer su nekad bili drugačiji, pa negujete taj neki bivši odnos, iako to više nije ta osoba.

Istina, na kafe ne idemo više toliko često, već, sve ređe.

Jer mi se ne da slušati o ljudima koje ne poznajem niti ću ih upoznati, ne zanima me kakva je komšinica ispod nje i koji kolega se razveo, a koja je koleginica jedva ostala trudna.

Zato ni ne gledam rijaliti. Dovoljno mi je da znam osnovno što se događa mojim ljudima, nekad i skoro sve što im se događa, naravno, zavisno od situacije, ali da sebi punim glavu komšinicama i koleginicama baš svaki put od ukupno tri puta godišnje, neću.

I onda se dogodi ono neizbežno, udaljimo se. Niko za to nije kriv, meni je jasno zašto je do toga došlo, njoj (pretpostavljam) nije. Jer je sve bilo u redu, nije ništa loše napravila. I nije, ali me prestala zanimati.

Trošila mi je vreme, a ja nisam dobivala ništa zauzvrat.

Znam da ovo zadnje možda grubo zvuči, ali tako je. Od odnosa moraš nešto dobiti da bi se u njemu zadržao. Bez obzira na to o kojoj se vrsti odnosa radi, ako ti ulažeš vreme i energiju, minimalno što možeš je očekivati jednako nazad.

Želiš da rasteš, smeješ se, upoznaješ druge i sebe u njima jer ljudi nam to najbolje mogu pokazati. Ko smo mi ustvari. Nesvesnim poređenjima i zajednički provedenim vremenom spoznajemo ko smo mi sami, a ko ti drugi. Isto se događa i u glavama drugih ljudi dok su s nama.

Nisu svesni da na taj način rastu, ali rastu.

Narasla sam i ja zahvaljujući ovom odnosu kojemu je vrlo verovatno došao kraj. Nije da se nikad više nećemo videti ili družiti, ali sigurno nećemo istim intenzitetom.

Niti na isti način, ja sam na jednom, a ona na nekom drugom nivou. Verovatno se pitate zašto joj ne pomognem, ali upravo to i radim. Ako ostanem i slušam i dalje o medicinskoj sestri njenog ginekologa, komšinici s drugog sprata koja se razvela nakon 15 godina braka ili o njenom dečku kojeg u stanu doživljava koliko i fotelju od pre 10 godina, moja prijateljica će pomisliti da podržavam što sa mnom deli informacije koje me ni najmanje ne zanimaju. Misliće da je s njom sve u redu i da je čak i zanimljiva. Pomisliće da joj život ima smisla, a ja smatram da nema.

Moguće je i da ja grešim. Ako i grešim, jedno je sigurno, a to je da jedna drugoj više ne trebamo i ne odgovaramo. Da nam je život dao neke druge vidike i apetite i da više ne možemo zajedno provoditi vreme kao što smo ga nekad provodile.

Ali, ne rastužuje me to, prihvatam te promene i kod sebe i kod nje jer to je život.

Niko nikad ne potpisuje i ne garantuje da ćemo u nekom odnosu ostati do kraja života, a kad to prihvatimo bude puno lakše prekinuti odnose koji nam više smetaju nego koriste i započeti neke druge, možda i kratkotrajne, ali zbog njih ćemo rasti i naučiti nešto novo o sebi, životu, svetu.

Do idućeg puta, ne bojte se preseći spone s onima koji vas više ne ispunjavaju.

Zagrljaj,

A.

Piše: Ana Kolar

Izvor: Lola