Specijalista ginekologije i akušerstva, subspecijalista infertilitet, ass. dr. sci. med Slađana Mihajlović, upravnica je Bolnice za ginekologiju i akušerstvo KBC Dr Dragiša Mišović – Dedinje i asistent na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Članica je ginekoloških udruženja u zemlji i inostranstvu, i autorka mnogih stručnih radova. Mlada i lepa, otmenog držanja, i privatno je ostvarena kao voljena supruga i majka malog Đorđa, a odnedavno i Mine koja se rodila samo dva dana posle našeg razgovora.

Vi ste, između ostalog, i hirurg; koji je razlog da se kod nas to obično smatra muškim zanimanjem?
Takvi stereotipi postoje svuda, posebno u hirurgiji, čini mi se više kod nas nego u inostranstvu. Mentalni kapacitet, kao i tehnika, preciznost, snaga i izdržljivost, koje su u hirurgiji neophodne, ne zavise od pola hirurga. Recimo, svakodnevno u operacionoj sali provedem 5-6 sati odnosno veći deo radnog dana, što je dosta, bilo da se radi o muškom bilo o ženskom hirurgu. Ono što za ženu može da bude prepreka na putu do vrhunskog hirurga jeste činjenica da je potrebno mnogo odricanja i uloženog vremena, pri čemu se muškarcima prašta svako odricanje i ne trpe osudu društva da su se više posvetili profesiji nego porodici. Ne postoje muški i ženski hirurzi, postoje samo oni koji su posvećeni svom pozivu i oni koji nisu. U operacionoj sali treba satima da se stoji sa maksimalnom koncentracijom i nekim posebnim osećajem, pored adrenalina, koji ti ne dozvoljava da posustaneš. To je ono što nas čini profesionalcima i daje nam vetar u leđa za dalje usavršavanje. Kao i u svakoj profesiji, učenje je proces koji se odvija neprestano kroz teoriju i praksu. Što više prakse, to je veća verovatnoća da će lekar na izgrađenom iskustvu i teoretskom usavršavanju imati više uspeha u svom radu.

Prilikom studijskog boravka u Londonu da li ste uočili razliku u odnosu prema ženama hirurzima?
U London sam otišla kao najmlađi specijalista ginekolog iz tercijalne ustanove u kojoj sam radila 17 godina, a na poziv prof. dr Devaje na obuku iz laparoskopije. Ne mogu da kažem da sam osetila bilo kakvu razliku u odnosu prema ženama hirurzima, i to što sam žena, pri tom mlada, nije pravilo nikakvu razliku. Čini mi se da su stereotipi manje izraženi u razvijenim evropskim zemljama i da su žene svojim radom i doslednošću zaslužile ‒ ne volim da kažem izborile ‒ pravo na slobodu, jednakost i mogućnost napredovanja.

Diplomirali ste i završili specijalizaciju u roku; koje osobine treba da ima mlad lekar da bi se istakao?
Specijalizirala sam ginekolgiju i akušerstvo sa najvišom ocenom u najkraćem mogućem roku, a glavni motiv i pokretač bile su želja i volja da što više naučim i da se što više dokažem. Još kao mala želela sam da budem lekar, druga mogućnost nije postojala. Upornost, usmerenost ka cilju, poštovanje struke, kolega i pacijenata na prvom mestu, saosećanje i svakako srčanost donele su mi zvanje doktora nauka sa samo 35 godina i supspecijaliste sa 40. Nikada se nisam dvoumila oko izbora specijalizacije, ginekologija i akušerstvo je bila moj prvi izbor, jer je sa položajem žena u društvu rasla i njihova potreba da i u kasnijim godinama postanu majke i žive komforno sa svim specifičnostima koje nosi ženski reproduktivni sistem. Supspecijalizacija iz oblasti fertiliteta i steriliteta došla je kao neminovnost i potreba nas žena da istovremeno budemo uspešne na poslu i da se ostvarimo u materinstvu, što iznad svega smatram velikim pokretačem svakog društva.

Posvetili ste se ženskom reproduktivnom zdravlju i struci koja iziskuje neprestano usavršavanje; koliko ste podrške imali?
Najuža porodica uvek je prvi nivo podrške, koji daje snagu mladoj ženi da se uključi u društvo i uloži trud, ostvarujući se kako u profesiji tako i u podizanju i vaspitavanju dece. Učeći se na primeru svojih roditelja, koji su mi oduvek i u svemu bili velika podrška, i ja se trudim da izgradim klimu poverenja, poštovanja i podrške u svom bliskom okruženju. Pomažući parovima da postanu roditelji, pronalazim suštinu svog rada u oblasti ginekologije i akušerstva. Veoma mi je bitna i podrška kolega, mislim da sam do sada uspevala da opravdam poverenje koje su mi ukazali moji mentori, čemu u prilog ide i činjenica da je Bolnica za ginekologiju i akušerstvo KBC Dr Dragiša Mišović – Dedinje, na čijem sam čelu, početkom decembra proglašena za Najbolje porodilište u Srbiji, kao i za Najbolje porodilište u kategoriji srednjih porodilišta, po mišljenju 12.201 mame, učesnice velikog nacionalnog istraživanja portala Bebac.

Ovaj intervju pripada našem ciklusu Jake žene Beograda; u čemu se ogleda ženska snaga?
Iako sam rođena u Ćupriji i nikada ne zaboravljam svoje korene, decenijama živim u Beogradu i smatram da su Beograđanke sve žene koje se tako osećaju, vole ovaj grad i poštuju ga. Bez obzira na ne tako podsticajno okruženje, siromaštvo duha koje nas poslednjih godina okružuje, one održavaju individualnost i ne odustaju od svog sistema vrednosti. Naš mentalitet i istorijske okolnosti predodredili su nas da nam ništa ne bude dato, već da za sve treba da se potrudimo.

Povezane vestiDANIJELA MIRJANIĆ JE MLADA LIDERKA KOJA ISTIČE ZNAČAJ EMANCIPACIJE: zalaganje za kulturu i rodnu ravnopravnost je podjednako važno

Vaš savet mladim ženama koje žele da uspeju u svojoj struci?
Moja poruka svim mladim ženama jeste da u rukama imaju snagu i moć da ostvare svoje životne ciljeve kojima streme. Sve dok u njima postoji iskra koja ih vodi tim ciljevima, imaju šansu da postignu sve što žele. Najvažnije je posvetiti se radu na sebi, kako obrazovanju tako i unutrašnjim vrednostima. To je način da se izborite za svoje stavove i mesto koje vam u društvu pripada.

Izvor: Lepa&Srećna