Bila sam prilično usamljeno dete, jedinče... Soliter veliki, ja sama, sa knjigom u ruci, ili poneki sat sa devojčicom koja je stanovala sprat iznad. Nešto nismo legle baš jedna drugoj. Mada je ona imala medicinski pribor za igranje, jer joj je majka bila medicinska sestra, a to je bilo zabavno... Tako je to u životu, ljudi se odmah prepoznaju ili ne...

Prolazili dani. Sećam se da sam išla sa majkom kod njenih drugarica... Ona pila kafu, ja slušala ili ko zna gde blejala... Nije baš veselo, zar ne? Ne znam što nisam išla ispred solitera da se igram sa drugom decom. Jedinče, kao što rekoh, malo čudnije dete, razmaženo, stidljivo, povučeno, ma svega ima. A đavolak čuči u meni... Škola, obaveze, sve je teklo po planu, nema odstupanja. Majka, nezaposlena, vodi u školu, vraća. Ne da da se mrdne. Stroga, kao i otac, ma sve po JUS-u... Tako je bilo nekad. A vremena koliko hoćeš.

A kad vidim sada kćerkine igračke! Brac, Barbi, sve iz inostranstva... Jedna lutkica, plastična, jedna Barbika, kao ove sad, kineske, što im se ruke i noge ne savijaju - tako je bilo nekad. Neka mala harmonika, koja se razvuče, ispuštala je neke tužne zvuke, neke plastične igračke, to je bilo sve.  A ja sama. Žalosno. 

A onda je u komšiluk došla jedna devojčica. Menjali stan, pa se doselili kod nas. Isto godište, samo mlađa 11 meseci. Druga škola. Drugi temperamenat. Druge drugarice, ona je imala svoju najbolju. Ja druga. A to, nekako, ne ide. I sad kad razmislim, nekako su mi više ležali drugari, muški, nego devojčice. Sa njima sam uvek bila dobar spoj. I kad se posvađamo, uvek to nekako bezbolno prođe. A sa drugaricom? Bogami, teže. Žene mnogo vole da tračare. Jedna će reći drugoj, u poverenju, ova trećoj, i kao “Radio Mileva”, ode u celo selo...

E, tako. Dođe Žaksi. I ona postade meni, ne najbolja drugarica, ne komšinica, nego nekako drugačije, kao sestra. Sestra koja nije iste naravi kao ti, ne ličite, gotovo da nemate ništa zajedničko. Ali ste tu, uvek jedna za drugu. Uvek zajedno. I u smehu i u šali, i u tuzi i plaču. Pozajmljena haljina za slikanje u školi. Tu je da ide sa tobom u prodavnicu i pomogne ti u kupovini. Tu je da spoji kombinaciju... da te uteši... da ti kaže dve slatke reči... da te podrži. Neće sa mnom u grad, u bioskop, u kafić. Ma, nema veze, nađeš društvo za to. Ali, kad ostaneš sam... kad si tužan, tada ti zaista treba neko – pravi.

I ne znam kada smo počele da pijemo kafu. Verovatno u srednjoj školi, onako uz priču, sa majkama, koje su imale taj svakodnevni ritual ispijanja kafe. Je, sve smo delili zajedno. Pa, na fakultetu, već ozbiljnije kafe, redovnije. Pa kad sam se udala i dobila kćerku, koja je u tinejdž fazi. Sada već, u godinama, pijem lakše, takše, sa malo šećera i više mleka. Ona i dalje pije gorke. Ali, za mene ima uvek spremljen kapućino, ili neku drugu varijantu blage aromatizovane kafe...

Evo, tako već 40 godina. Napunile smo obe 50 godina. Ja i dalje malo starija,  đavolastija... Ali, ona se nikad ne ljuti. Mada to ona kaže za mene. Da sam dobre naravi, da bi se naljutila do sada trista puta da je na mom mestu. Ja ne mislim tako, ali neka priča, prija mi. Imam i ja svojih bubica. Ali, pošteno da kažem, ne pamtim kada smo se zaista, onako izistinski posvađale. Da ne govorimo. Da ćutimo, da se mrzimo, da se ogovaramo...

Doduše, ne ljubimo se mi, kao ono, maco, kuco, zlato, draga moja. Ne tepamo jedna drugoj. Umemo i da odsečemo, kao oštrica noža. Ponekad smo, verovatno, dosadne jedna drugoj, pa ona čita novine... ili spava, umorna posle noćne smene. Ili ja ne idem kod nje, dok me ne prođu “vile”. Razumemo to. I ne ljutimo se jedna na drugu.

Nije se naljutila ni kada sam joj dala bombonu od belog luka... koji ne podnosi... pa je povraćala dva dana... A ja se savila do zemlje od smeha... Ni kada sam je gađala sa devetog sprata grudvom snega, i gle čuda... pogodila pravo u glavu.

Ona je ta koja moju ćerku sačeka kad dođe iz škole, a moje majke nema. Ona, ili njena majka. One su te koje zovemo na kafu kad nam neko dođe u posetu. Ne pijemo kafu jedna bez druge. Sve se priča i deli uz kafu. Ona je ta koja odvede moju kćerku u prodavnicu da joj kupi nešto “jer joj odavno nije kupila”. I da joj džeparac, tek tako. A moja kćerka, sa druge strane, kaže: “Ona mi je kao rođena tetka”. Jedinica, ja, jedinica ona, jedinica komšinica.

Ali, nismo same. Imamo jedne drugu. I naše mame. 

To se zove ljubav...

A danas joj je rodjendan. Ona radi... A ja sam dokona. I eto, voljna da je obradujem, nečim posebnim... Jer ona to i zaslužuje. 

Tekst: Nevenka Vitković