Kraj godine… Ne volim krajeve. Nekako mi je uvek najdraži početak. Bilo čega. Kad kažeš kraj, tu više nema nastavka, ni popravnog. To je završeno. Jednosložna reč sa četiri slova. Kao da te peca, vreba, izaziva. Šta hoćeš? Nema više...

Početak je lep. Bilo čega. Neka je novo, neka je teško, ali je, brate, novo. E, sad, mi dođosmo do kraja ove godine... I kao da se vreme zaverilo, pa se i ono iskezilo, kao da nam se ruga, otvorilo usta da nas proguta. Sneg veje, a cipele i čizme izanđale, klizaju se, bogami opasno za padove. I gume na kolima stare, letnje, kažu – zadržavaju saobraćaj. A dobro znamo da smo, većinom, takvi. I treba još otići i sići za hleb i mleko, a to, uglavnom, rade penzioneri. Moja majka svečano izjavi jutros: „Ja ne idem više nikud!“ Doduše, što jes, jes, ima i nas mlađih i mobilnijih... Ali, baba najplatežnija, tu leži zec. Mi smo svi izdržavana lica. 

Ulice neočišćene... Iznenadio nas sneg! Usred zime, usred decembra, kad mu vreme nije. Voda i led. Ubitačna kombinacija... Na našu muku i nestašicu i nemaštinu. Izvlačiš čizme, gojzerice iz ostave, podruma, sa terase, ko šta ima. Rani, studentski i tinejdž radovi. Ko sačuvao, srećan je. Ko nije – magarac bio! I ne znam zašto mi ovih dana baš taj magarac pada na pamet... Ali mi to njakanje stalno u glavi. Kao da me opominje: „Mi imamo magarence, ime mu je Njako! Ija-ija-ija, on se dere tako...“ Od svih životinja nekako najviše sebi ličim na magarca, imamo iste sudbine. Da teglimo, životarimo, njačemo, a da nas niko ne čuje...

I tako ideš i njačeš i vučeš se... Onaj drveni advokat mi dobacuje: „Ali se vučeš! Nisi pao...“

Ne volim kraj. Ode, ipak, ova godina, brzinski, kao da je nije ni bilo. Bila je usporena, pospana, nekako njanjava. Nekako magareća, bar za mene. I ostavi nas da sabiramo i sumiramo. Plus, minus. I ispadoše porazni rezultati. Zdravlje, kako tako, plus-minus, posao minus, pare minus... Putovanja minus, dešavanja minus... Prijatelji plus-minus... 

Ali, ipak, ode godina. U belom. Kao mlada, spremna  za venčanje. Ogrnuta belim plaštom. Svečana. I nekako sam, mada ne volim taj protok vremena, stariji smo, približavamo se sve više onoj drugoj strani, ipak srećna što je ispraćam. Nek ide, s milim bogom! U arhivu. Zapečaćena. I neka se ne ponovi. Neka bude nova. I nek sve bude novo, nov posao, nove ljubavi, nove stvari. Dosadi sve ovo staro, iznošeno, ušivano i zakrpljeno. Dosta više rata i i rita, krpica i konaca... Dosta više minusa, i dozvoljenih i nedozvoljenih, i čekova, i presabiranja... Dosta više njakanja. Hoću krila da poletim i odletim... Pa gde bude bilo bolje. 

I tako, klizi decembar ka kraju. Zima je, minus faza. Lete noge na sve strane. Stare izlizane čizme... Ne možeš ni kola da upališ, zavejana i u belo zapakovana. Taksisti ne stižu na sve strane. Ura, posao čeka! Put pod noge, pa se lomataj, mlati rukama i nogama kad naiđeš na klizavicu. A svi bi sve da kupe i u poslednji mah. Kraj godine. Rasulo i krah. 

A ja ne volim kraj, pa to ti je. Hoću novo!

Dosadilo mi da budem mazga... Hoću da budem ptica. Da letim! U toplije krajeve, u srećnije krajeve. Pa gde se zaustavim...

Tekst: Nevenka Milojević