Nedostatak drugog roditelja nije uvek najveći problem jer, kako Vladeta Jerotić kaže: "Jedan roditelj može kvalitetno da vaspita dete, jer poseduje i muške i ženske hormone." Ipak, samohranim roditeljima u Srbiji je neophodna pomoć...
Pošto je oduvek bila kreativna, njeni roditelji nisu bili iznenađeni kada je rešila da upiše Fakultet dramske umetnosti. Marija Pantić ipak priznaje da je to bilo na nagovor Narcise Knežević, sadašnje direktorke Muzeja afričke umetnosti, sa čijim bratom Bojanom je išla u gimnaziju.
– Narcisa je uočila moja interesovanja i sposobnosti i uputila me na smer pozorišna i radio produkcija. Volim pozorište, a glumački poziv izuzetno cenim i divim se glumcima. Imala sam sreću da već na drugoj godini studija menjam na praksi koleginicu u JDP-u. Deset najlepših godina moje karijere obeležio je rad s Milošem Žutićem, Bekimom Fehmijuom, Ružicom Sokić, Rahelom Ferari i drugim divnim glumcima. Oni iz mlađe generacije, kao što su Dragan Jovanović, Nebojša Ljubišić, Slobodan Beštić i Anita Mančić takođe su divni ljudi s kojima je uvek zadovoljstvo raditi – priča naša sagovornica.
Ova dama koja nikada nije dozvoljavala da je problemi sputaju, trudi se da svog sina Jovana vaspita da bude pošten, odlučan i dostojanstven. Njegovo odgajanje je za nju najlepši, ali i najteži posao na svetu.
Na sledećoj strani pročitajte koji su bili glavni razlozi zbog kojih su roditelji rešili da je podrže u njenoj odluci...
– Roditelji su me podržali u odluci da budem samohrana majka jer sam već imala 33 godine, završila sam fakultet, radila i imala stan. Od početka sam s lakoćom prevazilazila sve teškoće i stvari su dobro funkcionisale. Ali kada je Jovan završilo srednju školu, upis na fakultet pričinio mi je problem jer je izabrao privatni univerzitet Megatrend – Fakultet za kulturu i medije. Nisam u stalnom radnom odnosu, a moji povremeni prihodi nisu mu dozvolili da nastavi studije posle završene prve godine – objašnjava Marija.
U okviru fonda solidarnosti Udruženja dramskih umetnika danas postoji i ogranak za pomoć samohranim roditeljima koji je osnovala Marija. Na tu ideju došla je na osnovu ličnog iskustva jer je na svojoj koži osetila probleme s kojima se suočavaju samohrani roditelji. Osim nje, u fondu su angažovani i predsednik UDUS-a Voja Brajović, svi zaposleni i članovi udruženja.
– Svi mi u fondu vodimo se Ničeovom izrekom: Najbolji način da započnete svaki dan jeste da, kada se probudite, pomislite koga biste mogli danas da obradujete. Iako smo u ovom trenutku usredsređeni na decu koju je zadesila poplava, ubuduće ćemo se posvetiti podršci samohranim roditeljima, da bismo im olakšali svakodnevne probleme i obezbedili osnovne potrebe. Osnovaćemo i klub prijatelja s mesečnim donacijama kompanija i pojedinaca – ističe naša sagovornica.
Pitali smo je koliko je teško biti samohrani roditelj u Srbiji i s kojim se problemima najčešće suočavaju.
– Nedostatak drugog roditelja nije uvek najveći problem. Kako Vladeta Jerotić kaže: Jedan roditelj može kvalitetno da vaspita dete, jer poseduje i muške i ženske hormone. Početak svega je u finansijskoj sigurnosti roditelja, pa samim tim i deteta. Imala sam pomoć od države u vidu dečjeg dodatka, ali mi je ipak značajnija bila pomoć porodice. Tu su i prijatelji, koji su mi pomagali svako na svoj način, koliko ko može. Ne mogu a da ne pomenem Tanju Bošković, sjajnu glumicu, koja mi je pomogla kao da mi je rođena sestra. Zahvaljujući njoj, preko UDUS-a sam dobila plaćeno porodiljsko odsustvo, kao i svu potrebnu bebi-opremu. Međutim, smatram da ipak država, makar i postepeno, mora da poboljša život samohranih roditelja. Najnovija istraživanja položaja žena i dece u Srbiji pokazuju da položaj dece nije značajnije unapređen u odnosu na period od pre četiri godine. Država mora da omogući da svako dete odrasta zdravo, da živi u porodičnom okruženju, da dobije kvalitetno obrazovanje i bude zaštićeno od nasilja i diskriminacije – zaključuje Marija Pantić.
Tekst: Suzana Obradović
