Putovanje za ljude otvorenog srca – internet sajtovi koji spajaju kosmopolite

Zamislite da u skoro svakoj državi na svetu imate nekoga ko može da vam pomogne, da vas informiše o turističkim atrakcijama svoje zemlje, da vas upozna s gastronomijom, navikama i istorijom naroda i mestima za provod, ali i da vam ponudi smeštaj u svom stanu – potpuno besplatno. Tako otprilike izgleda mreža poznanika, prijatelja i svetskih putnika koju Beograđanka Sanja Stojanović (36) iz hobija pravi poslednjih desetak godina, zahvaljujući svom otvorenom duhu i internet sajtovima koji spajaju kosmopolite.

– Turisti najviše dolaze u Beograd leti jer tada, osim prestonice, obiđu i Exit i Sabor trubača u Guči. I meni tada najviše odgovara da ih ugostim jer moji roditelji u to vreme nisu u gradu. Moji gosti ostanu najduže sedam dana – kaže Sanja i otkriva kako je odlučila da na ovaj način stiče internacionalne prijatelje: 

– Još od kada sam kao učenica Filološke gimnazije otišla u Japan da usavršavam japanski jezik, zavolela sam putovanja. Prvo sam išla u volonterske kampove, a kasnije sam sav novac ulagala u putovanja. Otkako kaučsurfing postoji, smeštaj i društvo tražim putem tog sajta, dok me putovanja preko turističkih agencija nikad nisu zanimala.

Na sledećoj strani pročitajte koliko je ljudi Sanja do sada ugostila i da li se pribojava za sopstvenu bezbednost...

PageBreak

Sanja je prisustvovala prvom skupu kaučsurfera u Kaliforniji, gde je upoznala osnivače tog sajta.  

Sanja nema knjigu gostiju, jer se njihove fotografije i utisci o njoj i njenom gostoprimstvu nalaze na internetu. Jedno vreme je čak prihvatala i one kojima je bio potreban smeštaj samo na jednu noć, kao pauza na putu do Guče ili Novog Sada. Ipak, s najvećim brojem ljudi ostvarila je lepa poznanstva, mnoge je kasnije posetila, a neki su kod nje na Voždovac dolazili više puta i preporučivali je svojim prijateljima. 

– Mislim da sam ugostila stotinak ljudi, a ako računam i one kod kojih sam odsedala i koje sam upoznala, to je ukupno oko 400. Da ne govorim o prijateljima prijatelja, koji su uvek tu da pomognu. 

Dok je neko vreme živela u SAD-u kao stipendista-novinar tamošnje vlade, i preko okeana je nastavila da se bavi kaučsurfingom. Priča nam da je kasnije bilo Amerikanaca koji su u Srbiju dolazili s konkretnom željom da probaju ajvar i spržu, manje poznat specijalitet od mesa. 

– Italijani, na primer, vole da donesu svoju muziku i pastu iz Italije koju jedu u svojim činijama. Ugostila sam i jednu Japanku, ali je ipak najviše bilo ljudi iz Evrope i Amerike. U poslednje vreme u Beograd dolazi sve više Turaka. Odakle god da dođu, turisti su ovde najpre zbog noćnog provoda – kaže Sanja.

Osim Evropom, proputovala je i Amerikom, bila u Brazilu, jugoistočnoj Aziji, na Bliskom istoku, u Japanu. Dok putuje, uživa u pejžažima i bojama, mirisima i ukusima drugih zemalja, ali na prvo mesto stavlja ljude koji su za nju, kako kaže, najveća znamenitost.

Jedan od njenih najlepših doživljaja vezuje za rođendan u Siriji.

– Pre nego što sam krenula u Laos, pronašla sam Roba iz Kanade koji mi je bio gost i koji tamo ima poznati restoran s pogledom na reku. U Siriji moj domaćin mi je priredio rođendansku žurku na krovu hotela, s tortom i lokalnim plesačem. U Portugaliji mi je jedan filmski snimatelj predložio da s njim krenem na snimanje, te smo obišli jug zemlje i slušali fado u starom delu Lisabona – prenosi nam Sanja svoje doživljaje. 

Pitali smo Sanju da li brine za svoju bezbednost pošto u kuću prima nepoznate ljude.

– Uvek se vodim intuicijom. Kada sam momka kod kog sam odsela u Finskoj pitala kako u stanu sme da ostavi laptop i televizor, odgovorio mi je: „Ako neko dođe s drugog kraja sveta da bi uzeo moj televizor, to onda znači da mu je potrebniji nego meni“. Ova misao mi je često u glavi.

Tekst: Nenad Blagojević