U prvim ljubavima, čini mi se, ne uživamo dovoljno. Mislimo da će to osećanje trajati večno! Godine i iskustvo nas nauče da uživamo u stvarima dok traju. Iz strasti, koju krasi ljubav u mladosti, ljubav se pretvara u mir, bliskost, pažnju… u prepuštanje životu.

Da li ste ikad posmatrali svog oca van uloge koju ima kao „tata“? Do onog trenutka koji je promenio moje mišljenje, meni je njegov život bio neizmerno dosadan. O njemu sam mislila da je star i dok je bio mlad. On je bio tu da mi obezbedi što sigurniji i bezbrižniji život.

Ne znam kako je sa vama, ali ja sam doživljavala mog oca kao nekog ko je u funkciji mog života. Nikada obrnuto. Do trenutka dok nije, usred bombardovanja, sav blistav od ljubavnog zanosa i van sebe od ljutnje što ne može da dobije krštenicu da bi se oženio, ušao u moj stan. To je bio trenutak koji dožive roditelji kad shvate da su im deca porasla i da mogu da žive bez njih. Odjednom, moj tata kao da je postao punoletan.

- Znaš ćero, ja se ženim..., jeste rečenica koja se provukla između najave Skaj njuza i mog osluškivanja da li se to čuje zvuk aviona ili je to zvuk tramvaja koji se vuče po šinama. Polako, još ne razumevajući šta je rekao, okrenula sam se prema njemu, dodajući mu šoljicu kafe. Moja čula su bila prezasićena, činilo mi se da ne postoji ništa što može da me iznenadi – moj grad se rušio, moja deca su bila u opasnosti, a on priča neke glupe šale.

- Da ti nije žena možda mlađa od mene?, pitam smeškajući se.

- Pa nije ni mnogo starija...

Tu zaćutasmo. Ja gledam u šoljicu kafe, a on u TV. Moja lobotomirana čula su se odjednom probudila. Sirena koja se čula spolja jednako je svirala u meni! Moj tata ima svoj život! Ne, to je stvarno nemoguće... kako da kažem, to nikada nisam mogla ni da zamislim! Moj tata je zaljubljen! Pa on ima šezdeset i neku... ko se zaljubljuje u šezdeset i nekoj? I stalno priča kako mu nije do života... A sad dolazi s pričom da se ženi, sav nestrpljiv da dobije dokumenta! Razmišljam da li se u tim godinama parovi zabavljaju ili odmah venčavaju... Šta da ga pitam? „Tata, kako ti se zove devojka, mislim – buduća žena?“

Upoznala sam je vrlo brzo. Kao što se videlo, tati je to bilo važno – i da se oženi i da se upoznamo. Zove se Milka. Vedra, jednostavna i mudra. Ostala je bez doma, posla i muža. Počela je život iz početka, u tuđem gradu, sa dve ćerke. Milka, ljubav koja je došla mom tati kao duga nakon kišnog dana. Taj kišni dan je trajao...

Neke ljude život ne štedi. Bio je mlad kada mu je umrla žena koju je voleo i verovao je da se nikad više neće ženiti. „Svakoj ženi su njena deca prioritet, a meni su moja“, govorio je. Onda mu je otišao sin. Čak sam ga i ja ostavila, odlazeći u Kejptaun, misleći da ću kad promenim mesto, promeniti i mišljenje. Svoje misli i svoju tugu sam samo preselila iz Beograda u Južnu Afriku. Svako je tugovao na svom kontinentu. A danas, nakon tolikih godina, kad sve izgleda normalno, osim ovog bombardovanja, on se ženi!

Bili su prvi bračni par venčan u opštini Vračar nakon primirja. Sve mi je izgledalo nadrealno – opštinski prozori izlepljeni trakama, prazni hodnici kao da smo u napuštenom gradu, i moj tata i njegova Milka nasmejani i srećni, baš kao pravi mladenci. Osećala sam neku posebnu energiju, koja je kao titraj u jednom trenutku odmotala tatin život unazad. Kao da su mu se bore ublažile, oči postale bistrije, a hod  gipkiji. Ispravio se i postao čovek pun snage i života. Baš tako, u jednom titraju. Vibracija je bila podešena na drugu frekvencu.

Trebalo mi je vremena da se naviknem na promenu. Grešila sam – kao na primer prilikom njihove posete godinu dana nakon venčanja. Te sezone „šimike“ su  bile u modi. Pulsirajući bol u stopalu podsetio me je  na genetiku – moj tata se najviše radovao kad dobije dobre, malo iznošene cipele – čukljevi su ga mučili. Radoznala da čujem da li je i on u mojim godinama počeo da ima iste simptome, naivno sam ga upitala:

- Je li, tata, kada su tebe počeli da bole čukljevi?

Milka ga je upitno pogledala, a on je samo odgovorio:

- Čukljevi...? Ja nikad nisam imao čukljeve.

Neverovatno! Kako to nisam shvatila? Čim se oženio!

Taj titraj energije koji sam osetila u opštini pretvorio se u puls života. Milka je malo starija od svojih prijateljica, a tata mnogo mlađi od onih koji su preostali iz njegovog društva. Izlaze, putuju, prave zimnicu u vikendici i ugađaju jedan drugom. Za razliku od većine roditelja mojih vršnjaka, moj tata je zaljubljen. Čini mi se svakog dana sve više. Zar nije divno verovati u ljubav u devetoj deceniji? Kada čujem klijentkinje koje kažu da su previše stare da bi doživele strast, da bi našle partnera, da bi uživale u životu, pomislim – opirati se ljubavi je izdaja budućnosti zbog rana iz prošlosti. Za sreću treba hrabrosti.

Dragana Jovanović,
pisac izdavačke kuće "Laguna"

Ova priča objavljena je u dodatku uz magazin Lisa povodom Dana zaljubljenih, u februaru 2014. godine.