- Udaljavanje dece u starosti gotovo nikada nije iznenadno, već je posledica dugogodišnjih obrazaca kontrole, emocionalne hladnoće ili preterane brige.
- Kada majka ne prepozna dete kao zasebnu ličnost sa sopstvenim granicama, distanca postaje način očuvanja psihološkog mira odraslog deteta.
Odnos između majke i deteta ne puca iznenada, niti bez razloga. Godinama se gradi – svakom rečenicom, načinom brige, granicama koje se postavljaju ili ne postavljaju. Kad se u starosti dete distancira od roditelja, retko je reč o nezahvalnosti deteta, a mnogo češće o obrascima ponašanja koji su se ponavljali decenijama.
Postoje majčinske navike koje, iako često nastaju iz najbolje namere, mogu dovesti do udaljavanja. O njima se retko govori otvoreno, ali ih je važno prepoznati na vreme.
Četiri osobine majke koju će deca napustiti u starosti
Majka i dete imaju najdublju i najtrajniju vezu, ali ni ona nije imuna na pogrešne obrasce koji se vremenom talože. Napuštanje roditelja u odraslom dobu ne nastaje preko noći, već je posledica odnosa koji se godinama oblikuje kroz brigu, kontrolu, bliskost ili njeno odsustvo.
Napuštanje tada nije kazna, već pokušaj deteta da sačuva sopstveni mir i identitet.
Gorka istina, retko izgovorena naglas, jeste da određeni obrasci majčinskog ponašanja vrlo verovatno dovode do takvog ishoda. Psiholozi izdvajaju četiri osobine majke koju će deca napustiti u starosti.
Da bi u starosti majke i deca imali dobar odnos, neophodno je da na njemu rade celog života
1. Prezaštićenost ili opsesivna briga
Izgleda kao briga, a zapravo je teror. „Nemoj s njim da se družiš“, „Ovo je posao kojim bi trebalo da se baviš“, „Ne zaboravi da staviš kapu“… svaki korak deteta je pod potpunom kontrolom, diktiran majčinom vlastitom anksioznošću.
Dete odrasta osećajući se kao da nikada nije imalo svoj prostor, svoje odluke, svoje greške. Prva svesna želja odrasle osobe je da se oslobodi i odgurne ovu opsesivnu ljubav što je dalje moguće. Ponekad zauvek. Preterana briga guši, umesto da bude nagrađena zahvalnošću. Kao rezultat toga, majka koju deca napuste često je ona koja nije uspela da ih pusti na vreme.
2. Emocionalni vakuum
Možete odgovorno da ispunjavate svoje obaveze: da spremate hranu za dete, oblačite ga, obezbedite mu dobro obrazovanje. Ali ako u odrastanju vašeg deteta nedostaju zagrljaji, reči ohrabrenja nakon loše ocene ili zajednička tišina tokom teških trenutaka, stvara se praznina.
Hladna majka veruje da je ljubav obaveza, ali dete pamti ovaj nedostatak naklonosti. Odrastajući, jednostavno ne zna kako da komunicira sa majkom. Šta da joj kaže? Kako da joj pokaže osećanja? Takvo otuđenje je direktan put u usamljenu starost. Neproživljeni emocionalni život roditelja odražava se tišinom na telefonu.
3. Anksioznost kao stil komunikacije
„Da li si jeo?“, „Da li stvarno misliš da ćeš uspeti?“, „Obuci se toplije ili ćeš se prehladiti!“… Ljubav iza koje se kriju napadi panike. Od detinjstva dete živi u atmosferi stalne pretnje, koju projektuje najbliža osoba – majka. Vremenom, takva vrsta brige postaje „pozadinska buka“ od koje odrastao čovek ima potrebu da se sakrije.
Poziv sedamdesetogodišnje majke koja proverava da li su vrata zaključana izaziva ne naklonost, već iritaciju kod odraslog četrdesetogodišnjeg sina. Paradoksalno, što je majka anksioznija i što upornije pokušava da kontroliše život svog deteta, ono pravi veću distancu od nje. Strah nagriza poverenje.
4. Majčin egocentrizam
Ne radi se o zlu, već o stalnoj preokupaciji sobom. Nova karijera, novi odnosi, novi hobiji – dete je oduvek bilo na periferiji života svoje majke. Naviklo je da njegove potrebe nisu prioritet. Naučilo je da se snalazi samo, da od majke ništa ne traži i da od majke ništa ne očekuje.
Kao odrasla osoba, jednostavno nastavlja da živi po ovom obrascu. Zašto zvati majku? Zašto je posećivati? Uostalom, nekada dete, a sada odrastao čovek, ceo život je proveo bez iskrenog učešća svoje majke. Ona ga je sama naučila da živi bez nje.
Gorka istina je da sve ove osobine – preterana zaštita, hladnoća, anksioznost, egocentrizam – imaju jednu zajedničku stvar: nemogućnost da dete sebe vidi kao ličnost. Psiholozi podsećaju da će svaka majka koja dete vidi kao „projekat“, lek za usamljenost ili večitog dužnika, u starosti ostati bez podrške svog potomstva.
Istina, porodični odnosi, posebno oni na relaciji majka – dete, mogu da se poprave, ali bi trebalo početi iskrenim pogledom u ogledalo i jednostavnim rečima bez imalo prekora: „Nedostaješ mi. Kako si?“
BONUS VIDEO:
Tekst: Blic / Lepa&Srećna / Jasmina Glišić