U današnje vreme, sve češće slušamo kako se u porodicama generacije međusobno ne podnose – snaje i svekrve ne govore, braća se svađaju oko nasledstva, deca okreću leđa roditeljima, a roditelji gube strpljenje za sopstvenu decu.
U zajedničkom životu umesto mira sve češće vlada napetost, nerazumevanje i tiha neprijateljstva. A možda je sve to zato što smo zaboravili jednostavnu, ali moćnu istinu koju nas vera uči.
Jedna poučna priča iz knjige "Gerontikon", zbirke mudrosti egipatskih pustinjaka iz ranog hrišćanstva, donosi odgovor koji može promeniti naš pogled na odnose s bližnjima.
Sveti Sisoj Veliki, jedan od najvećih duhovnika 4. veka, imao je samo jednog učenika – oca Avrama. U jednom trenutku poslao ga je u Aleksandriju radi važnog posla, ostavši sam u pustinji. Star i iznemogao, ostao je bez pomoći. Videvši to, monasi iz obližnjih manastira ponudili su se da mu prave društvo i pomognu mu u svakodnevnim stvarima. Iskreno su želeli da mu olakšaju život.
Ali Sveti Sisoj ih je – na njihovo iznenađenje – odbio. Pitali su ga: "Zašto, oče? Zar nije dobro da ti pomognemo? Nama to nije teško."
A on im je tiho, smireno odgovorio: "Hvala vam na dobroj nameri. Bog će vas nagraditi. Ali meni bi to bila šteta."
Zbunjeni, zamolili su ga da objasni kakvu to štetu može imati od njihove pomoći. Tada im je otkrio ono što i danas vredi čuti: "Vi ste dobri ljudi i vaše društvo bi mi prijalo. Možda bi mi čak bilo draže od mog učenika Avrama. Ali kada se on vrati, a vi odete, meni će tada biti teško.
Naviknuću se na vašu nežnost, a njegovo prisustvo, koje mi sada mnogo znači, tada bi mi moglo postati teško. Zato ne želim da padnem u to iskušenje. Otac Avram je dobar. Meni je dovoljan i više nego dovoljan. Dok je sa mnom, daje koliko može. A kada nije tu, još jasnije vidim koliki je dar njegovo prisustvo."
Ova jednostavna rečenica – "Meni je dovoljan i više nego dovoljan" – sadrži lek za mnoge naše odnose.
Zamislimo samo: koliko bi bilo manje svađa, zamerki, ogovaranja, teskobe i tišine među onima koji dele isti dom – kada bismo jedni druge videli kao dovoljne? Kada ne bismo stalno tražili više, očekivali savršenstvo, zamerali na sitnicama i poredili ih s drugima?
Da li bi bilo manje nerazumevanja i grubih reči u našim porodicama, prijateljstvima i na poslu kada bismo naučili da u svojim bližnjima prepoznamo dragocenost, a ne manjkavost?
Odgovor je jasan: zahvalnost, skromnost i ljubav otvaraju vrata raju – ne nekom dalekom, već onom u nama i u našim domovima.
Možda baš danas treba da se setimo ovih reči Svetog Sisoja i da nekome koga često kritikujemo pogledamo u oči i kažemo: "Dovoljan si. Više nego dovoljan."
Tekst: Religija.rs / Lepa&Srećna / Jasmina Glišić