Žene imaju tendenciju da same sebi natovare više obaveza nego što mogu da postignu, a sve zbog uverenja da je savršena žena samo ona kod koje je ama baš sve savršeno – kuća blista, deca su kulturna i mirna, muž ima tri domaća obroka na stolu svakog dana, a ona sama izgleda perfektno – kosa joj je uvek čista, telo vitko i zategnuto, odevna kombinacija po poslednjoj modi.

Takva sam bila i ja, dok jednog dana nisam uhvatila sebe kako u glavi pokušavam da uglavim sve obaveze u samo 24 sata kojima raspolažem u toku dana, a da pritom stignem da uhvatim makar 5 sati sna. Iz dubokog, nemogućeg planiranja trglo me je šištanje vrele kafe po usijanoj ringli.

Kao hipnotisana sam gledala kako se crna tečnost u milion mehurića i u nekoliko mlazeva bržih od svetlosti na sve strane preliva iz džezve po mojoj tek uglancanoj ravnoj ploči šporeta, a odatle na pod, koji sam baš jutros detaljno izribala.

Ko izmisli ove ravne ploče? Da imam staru, kafa bi fino ostala između ringli i sad ne bih morala da kasnim na posao. Kao mahnita sam skupljala kafu prvo sunđerom sa šporeta, a potom i sa poda briskom. U tom trenutku kuckanje dopire iz sobe, a prati ga plač. Nisam čula kad se starije dete probudilo, a zatim lupanjem igračkama probudilo mlađe.

Ulećem u sobu, shvatam da su dečije i moje stvari koje sam prethodne večeri ispeglala i pripremila da obučemo ovog jutra razbacane po podu, a na mojoj omiljenoj bluzi je plastelin. E, strava! Sve se okrenulo naopačke, kuća je haos, nemam pojma da li imam još jednu ispeglanu bluzu, jer sve radim programirano i “u dlaku”.

Gledam moj veseli enterijer i pokušavam da u sekundi izvagam da li da pobegnem u kupatilo i ljudski se isplačem, da ne stresiram decu, ili da na licu mesta počnem da vrištim iz sveg glasa i izbacim iz sebe sve nagomilane metle, četke, krpe, pegle, odeću, štikle, šminku, jurnjavu, autobus, koji su mi se zajedno već odavno popeli na vrh glave.

kafa (3).jpg
Shutterstock  

A onda mi pažnju privuče slatki zvuk iz ćoška. Pogledam u ozarena lica moje dece i konačno samoj sebi kažem – STOP! STANI, ŽENO!

Kome je važno da sve blista u svakom trenutku? Moja deca to i ne vide, za njih je raščišćen stan samo dodatni prostor za razbacivanje igračaka i mrljanje hrane. Meni i mužu? Kad bolje razmislim, ne znam koga je više briga. Moj muž me voli takvu kakva jesam. Mene, ne krpu ili briska u mojoj ruci. Deca me zovu da se igramo, golicamo, ludiramo, oni žele mamu, nasmejanu i raspoloženu, a ne čistačicu, vazda “naoružanu” nekim alatom za čišćenje.

Zovem šefa i kažem da sam sprečena da danas dođem na posao. Mislim u sebi: Danas je ovako, a sutra ću se bolje organizovati. Shvatim da sam potpuno luda što mislim da će se svet srušiti ako ja izostanem s posla. Je li to gordost ili ludost?

Polagano, uz igru i smeh, spremam decu za vrtić i odvodim ih. Vraćam se kući i gledam kako mi stan izgleda – konačno ga vidim drugačije: to nije smetlište, kako bih nekad rekla, to je svakodnevica jedne porodice u kojoj se živi. Ja ovde živim, nisam ovde da glancam dok se ne onesvestim ili dostižem neke tamo izmišljene ideale. Kome su oni potrebni? Meni više nisu! Poljubac i veseli pozdrav starije ćerke koja je rekla “Igraćemo se posle”, otvara mi oči – oni su bili toliko srećni što smo se jutros igrali, veselo i rasterećeno, polako spremili… Oni vole svoju srećnu mamu. A mama je srećna onda kada je odmorna i kada pomalo ugađa sebi. Kada ume da odvoji vreme za sebe. Koja daje sebi luksuz da umesto da ode na naporni trening, ostane kod kuće u pidžami, pogleda film ili pročita novine sa šoljom jake, tople kafe u ruci…

kafa (2).jpg
Shutterstock  

A onda sam pristavila novu kafu. Bez žurbe, bez stresa.

Šporet ću obrisati kasnije. I pod. Imam kad i da skuvam ručak.

Hoću da imam malo vremena za sebe. Moram!

Da ne bih proključala i prekipela, kao ona moja kafa od jutros...