Zašto nas lažu i zašto mi lažemo druge? Koja su znanja i koje veštine potrebni za otkrivanje laži? Da li položaj tela ili određeni pokreti zaista pokazuju da neko ne govori istinu? To su samo neka pitanja na koja nam odgovara mr. sci Boris Đurović, kriminalistički psiholog i poligrafski ispitivač.

PROČITAJTE VIŠE: DA LI BISTE OPROSTILI PRELJUBU: Stručnjaci objašnjavaju zašto partneri varaju i da li brak može da opstane nakon prevare

Najčešći razlog što ljudi lažu jeste izbegavanje kazne odnosno dobijanje nagrade, i to je uglavnom svima jasno. Razlog o kome se malo govori i za koji mnogi najčešće ne znaju jeste postizanje i održavanje moći nad osobama iz sopstvenog okruženja. Naime, takvi ljudi nemaju direktnu dobit od laganja, ali već sama situacija da putem laži utiču na druge i njihove živote može za njih biti dovoljan motiv.

Stoga, ako saznate da neko govori neistine o vama, ali ne vidite korist koju bi imao od toga, možete pretpostaviti da se radi o ovom razlogu.

Postoje, naravno, određena znanja i veštine potrebni za otkrivanje laži, ali je najvažnija motivacija da znamo istinu. 

– Mnogi jednostavno ne žele da saznaju celu istinu, već im je lakše da slede maksimu: ono što ne znam, to me i ne boli. Ako ipak hoćemo da znamo istinu, svakako je potrebno i životno iskustvo u komunikaciji. Bitno je da se što češće upuštamo u interakciju s drugim ljudima i da ih analiziramo, ne samo iz svoje perspektive već i iz ugla našeg sagovornika. Osim toga, onima koji bi želeli da saznaju nešto više, preporučujem da pohađaju neki kurs iz programa Psihologija laganja – objašnjava naš sagovornik.

Šta su bela, siva i crna laž? PROČITAJTE NA SLEDEĆOJ STRANICI!

PageBreak

Položaji tela i određeni pokreti ukazuju na to da li je neko uznemiren, a ne da li laže. Na ispitivaču je da otkrije poreklo tog nemira, to jest da li je osoba uznemirena zato što laže ili joj je jednostavno neprijatno u datoj situaciji jer je socijalno neprilagođena.

Često se može čuti da postoji više vrsta laži; bele, sive, crne... Ali, na kraju krajeva, laž je uvek laž. Ljudi ih ponekad nazivaju ovako ili onako ne bi li olakšali savest i opravdali svoj ili tuđ postupak. Na primer, moram  da ga lažem, jer ko zna šta bi on inače uradio i kakve bi to posledice imalo. Imenovanje laži je samo mehanizam odbrane koji psiholozi nazivaju racionalizacijom.

– U slučaju da neko laže čak i kada za to nema ama baš nikakvog razloga, govorimo o patologiji. Dakle, ne postoje ni strah od kazne niti šansa za nagradu, a takođe laganjem se ne ostvaruje nikakva moć nad drugima. Takva osoba u poodmaklom stadijumu patološkog laganja gubi sposobnost da razlikuje istine i laži, ta granice nestaje i ona sama više ne može da se seti šta je prethodno rekla.

PROČITAJTE JOŠ: Kako da se odbranite od napada negativnih ljudi i osuda ako dolaze od bliskih osoba

Laž je laž i ništa više, a da li je korisna ili štetna, ne zavisi od nje same već od ljudi koji je upotrebljavaju i načina na koji je izgovaraju. To je isto kao da pitate da li postoji bezazlen nož. Jer, ne zavisi od noža da li će biti bezazlen već od onoga ko ga koristi.

Kažu i da više puta izgovorena laž, za onoga ko je izgovara, na kraju postaje istina. 

– Ukoliko često koristimo neku laž, možemo zaista ubediti sami sebe da je to istina. To se, na primer, dešava kod korupcije. Ljudi na odgovornim mestima najčešće dobijaju mito u malim novčanim iznosima odnosno poklone manje vrednosti. Opravdavajući sami sebe da je to zanemarljivo i da oni zapravo ne čine ništa loše, postepeno ubeđuju sebe da je to sasvim u redu i kada sume odnosno vrednost poklona koje dobijaju postanu znatno veća –kaže na kraju razgovora mr. sci Boris Đurović. 

Tekst: Žaklina Milenković

Izvor: Lepa i Srećna