- Vera nije osećaj koji se meri, već odnos koji se gradi – i tišina, sumnja i duhovna suvoća deo su tog puta.
- Liturgija nije obaveza, već susret: vera može početi u srcu, ali se u zajednici učvršćuje i sazreva.
Mnogi vernici danas nose isto pitanje u sebi, ali ga retko izgovaraju naglas. U užurbanom svakodnevnom životu, između obaveza, briga i umora, odlazak u crkvu često ostaje po strani, a sa njim se javlja i osećaj krivice.
Da li je greh ako ne idem redovno u crkvu? Da li je vera moguća bez liturgije? I, najzad, da li je dovoljno „verovati u srcu“, to se pitaju mnogi.
Na ova pitanja godinama odgovaraju pravoslavni sveštenici i duhovnici, i to bez osude, ali sa jasnim porukama koje razdvajaju suštinu vere od puke forme.
Vera nije osećaj koji se meri, već odnos koji se gradi
Protojerej Pavel Velikanov, ruski pravoslavni sveštenik i teolog, često se susreće sa ljudima koji kažu da se mole, poste i idu u crkvu, ali da „ne osećaju veru“. Prema njegovim rečima, to je jedno od najčešćih duhovnih iskušenja savremenog čoveka.
„Hrišćanin nije onaj koji stalno oseća uzviđene duhovne emocije, već onaj koji čezne za Hristom, voli ga i želi da mu bude sličan“, ističe protojerej Velikanov. On upozorava da vera nema jasnu granicu posle koje možemo reći – sada je prava, a pre toga nije bila.
U indirektnom tonu dodaje da je pogrešno postavljati sebi nerealne ciljeve, poput zahteva da se veruje „svim srcem odmah i bez kolebanja“. Vera, objašnjava on, sazreva postepeno, kao i svaki odnos.
Liturgija nije obaveza, već susret
Sličnu poruku šalju i srpski pravoslavni duhovnici. Episkop bački **Irinej Bulović** više puta je naglašavao da vera nije privatna stvar zatvorena samo u srcu čoveka.
„Hrišćanstvo se ne živi u samoći, već u zajednici“, govorio je vladika Irinej, podsećajući da je liturgija srce crkvenog života, jer se na njoj vernici sabiraju kao jedno telo.
U tom smislu, odlazak u crkvu nije puka forma niti spisak obaveza koje treba ispuniti, već živi susret – sa Bogom i sa drugima. Vera bez liturgije, upozorava on, lako može da se pretvori u lično uverenje bez dubine i korena.
„Vera u srcu“ je početak, ali ne i kraj
Često se čuje rečenica: „Važno je da verujem u srcu, ne moram da idem u crkvu.“ Protojerej Pavel Velikanov na to odgovara smireno, ali jasno. Vera u srcu jeste početak, ali ona ne može da opstane ako se ne hrani.
On podseća na reči apostola: „Uvek se radujte i za sve zahvaljujte.“ Kada čovek počne da u svemu vidi Božje prisustvo i da mu zahvaljuje, tada vera postaje živa. Liturgija i molitva nisu tu da bi se „odradile“, već da bi pomogle čoveku da uđe u to stanje.
Takođe ističe i da Bog prihvata čoveka čak i onda kada su osećanja otupela, kada molitva izgleda "suva" i prazna. „Vera nije nestala samo zato što je ne osećamo“, poručuje on.
Crkva ne traži savršenstvo, već iskrenost
Mnogi sveštenici saglasni su u jednom: Crkva ne traži savršene vernike, već iskrene. Neredovan odlazak u crkvu sam po sebi nije greh, ali ravnodušnost jeste opasnost.
Kako kaže jedan savremeni srpski duhovnik, „nije problem ako čovek padne, problem je ako prestane da ustaje“. Put vere nije pravolinijski – on ima uspone, padove, sumnje i tišine.
Zato se, umesto stalnog preispitivanja da li smo „dovoljno verni“, savetuje nešto jednostavnije: da ostanemo u odnosu, da ne prekidamo vezu, čak ni onda kada nam se čini da ne osećamo ništa.
Poruka pravoslavnih sveštenika, i ruskih i srpskih, svodi se na isto: vera nije test koji se polaže, već put kojim se ide. Neko ide brže, neko sporije, neko se umori i zastane – ali važno je da ne odustane. Crkva, liturgija i molitva nisu tu da opterete čoveka, već da mu pomognu da pronađe smisao, mir i unutrašnju tišinu. A vera u srcu, koliko god tiha bila, često je jača nego što mislimo. Pročitajte i savete 5 pravoslavnih duhovnika koji menjaju pogled na život.
BONUS VIDEO: