U toj kući, uvek je bilo veselo i opušteno. Na njihovim licima ogledao bi se sav spokoj ovoga sveta, umetnost uživanja u malim stvarima. A onda je zalazak postajao crven...
Časopis Lisa i izdavačka kuća Laguna, inspirisani novim romanom Miris mraka Miomira Petrovića, početkom maja 2013. godine raspisali su konkurs za najlepšu porodičnu priču. Konkurs je trajao mesec dana i na adresu časopisa Lisa stiglo je preko 300 radova. Urednici časopisa napravili su uži izbor, a onda su po izboru književnika Miomira Petrovića, izabrane najbolje. Predstavljamo vam priču koja je osvojila prvu nagradu.
On je bio zanatlija u penziji, veseo čovek, mršav, ali simpatično povećeg stomaka. Njegova žena, bila je sitne građe, dobra domaćica, sa duboko urezanim borama koje su joj darovali život i večita briga za najbliže. U toj kući na brdu, Ana je gotovo celo detinjstvo provela igrajući se sa životinjama. Bilo je to jedino mesto na kojima je završavao njen beg od stvarnosti i obaveza koje je imala u velikom gradu.
U toj kući, uvek je bilo veselo i opušteno. Ana je svakoga dana pomagala baki i deki oko životinja, ponekad i krijući se od njih, hranila je svoje ljubimce i više nego što je to bilo potrebno, jer u tome je, izgleda, pronalazila veliku sreću. Njene oči se ispune suzama radosnicama, a srce ubrzano lupa i šapuće joj priče o sreći i smislu života. Kada starci otkriju da je Ana, njihova unuka, nahranila po peti ili šesti put kokoške i zečeve toga dana, grdili bi je preteći joj da neće za nju biti više kolača, ali se ubrzo namrgođeno lice pretvaralo u osmeh i topli zagrljaj koji miriše na domaće vanilice...
Njih troje su ćutke, često sedeli na klupi ispred te kuće i gledali u narandžasti zalazak sunca. Cvrkut ptica, zov životinja i tiha melodija dedine frulice su jedini zvuci koji su se mogli čuti. Na njihovim licima ogledao bi se sav spokoj ovoga sveta, umetnost uživanja u malim stvarima. Bili su srećni. Kuća i ono malo zemlje bio je za njih prava idila, zlatno doba, raj koji niko nije mogao narušiti.
A onda je zalazak postajao crven. Starci su okrenuli svoj pogled ka Ani i uvideli da je porasla. Ranije je Ana dolazila svakoga vikenda, ali sada su se njeni dolasci proredili, jer je imala previše obaveza u gradu. Sve manje je razmišljala o toj kući na brdu, o njoj i njemu.
Nastavak priče pročitajte na sledećoj strani.
