- U Srbiji postoje stara verovanja i uverenja, a u mnogim krajevima neka su se sačuvala i do danas.
- Jedno od njih je da se dedovina ne prodaje, a datira još od pouka koje je ostavio Vuk Stefanović Karadžić.
Nekada se u srpskom društvu verovalo da se očevina i dedovina ne prodaju. Ne zato što to "ne sme", već zato što se ne priliči. Zemlja i kuća nisu posmatrane kao roba, već kao živa veza između prošlih, sadašnjih i budućih naraštaja. U tom pogledu, porodično imanje bilo je gotovo svetinja. To je za porodicu posebno mesto gde su preci živeli, radili i ostavljali trag, ali i zalog opstanka za potomke.
U tradicionalnoj kulturi, koju je detaljno beležio Vuk Stefanović Karadžić, očevina je nosila i moralnu obavezu. Prodati dedovinu značilo je, u očima zajednice, prekinuti lanac koji te povezuje sa precima i odreći se dela sopstvenog identiteta. Nije slučajno što su postojale izreke poput: "Ko proda dedovinu, prodao je obraz."
Veliki uticaj imalo je i pravoslavno shvatanje doma kao "male crkve". Dom i zemlja nisu bili samo imovina, već prostor blagoslova, slave, molitve i porodičnog pamćenja. Tu se krštavalo, venčavalo, ispraćalo, i zato se smatralo da se takvo mesto koje je od emotivne važnosti za porodicu ne napušta lako i da nema cenu.
U galeriji ispod pogledajte spektakularno renoviranje stare kuće!
Naravno, život je često bio jači od običaja. Ratovi, siromaštvo i selidbe naterali su mnoge da prodaju ono što su nasledili. Ipak, trag tog starog verovanja ostao je i danas: kada neko kaže da "ne bi prodao dedovinu ni za šta", iza toga ne stoji samo emocija, već vekovima građena predstava o tome šta znači pripadati nečemu što je starije od nas samih.
Šta vi mislite - da li se dedovina prodaje ili nema cenu?
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili fotografija/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i propisima Zakona o javnom informisanju i medijima.
BONUS VIDEO:
