Bilo da ih dotaknu pesme Nevena Kogovića (29) pa im uz njih lepo počne radni dan, ili samo „protutnje” kroz podzemni pešački prolaz na Zelenom vencu u Beogradu jer nemaju vremena za predah, ovaj svestrani umetnik svakog jutra osim nedeljom od sedam do dvanaest sati hiljadama prolaznika prenosi najtananije emocije pesmom i muzikom sa gitare, usne harmonike i praporaca na nogama.
Neven je rođen u Sarajevu, odakle je izbegao u Srbiju pre rata. U Beogradu nastupa pet godina, a putujući svirač postao je pre deceniju kada je pevao i svirao po malim mestima širom država nekadašnje Jugoslavije. Uz vreću za spavanje i šator jedno vreme je bio čovek bez adrese, krstareći vozom i autobusom po primorju, planinama i ravnicama. Učeći izvorne pesme sa južnoslovenskog podneblja od ljudi iz krajeva u kojima je boravio i dajući im svoju ličnu umetničku notu, osvežavao je repertoar.
Nedavno je objavio kompakt disk Venac sa autorskim pesmama i svrstao se među prve ulične svirače na našim prostorima koji su to uradili. U tome su mu mnogo pomogli članovi Grupe građana Starog grada i Savskog venca, pa svi zainteresovani sada CD mogu dobiti na poklon od Nevena. Naravno, većina ljubitelja izvornih pesama ostavi prikladnu napojnicu za troškove izrade diska.
- Drago mi je kad čujem da me ljudi vole i poštuju i da im, kako kažu, ulepšam dan. A ja samo radim ono što mislim da moram i što osećam kao svoj poziv - priča nam Neven i dodaje da, iako mu je to jedini izvor prihoda, njegov motiv za svirku u podzemnom prolazu nije novac već ljubav prema muzici. - Dok mi je otac bio živ, kao dečak sam uživao da pred spavanje slušam pesme sa ploča. Čini mi se da sam još tada znao da ću se baviti muzikom - iskren je Neven.
Na „posao” dolazi autobusom i u rukama i na leđima nosi kompletnu opremu i instrumente. Napojnica ili, kako kaže, ritual prolaznika koji mu je ostave kao publika, odnosno zadovoljni prolaznici, trenutno mu je jedini izvor prihoda. Tu i tamo održi i pokoji čas gitare i usne harmonike ljubiteljima tog zvuka, u čemu, kaže, prednjače deke koje plaćaju časove za svoje unuke.
Tekst: Nenad Blagojević