Naš najpopularniji dečji zabavljač Vladimir Pandžić, poznatiji kao klovn Smehuljko, već četrnaest godina uveseljava mališane širom sveta. Njemu je svejedno da li je reč o malim Romima, najmlađim žrtvama cunamija u Šri Lanki ili deci ometenoj u razvoju. U Rusiji je održao priredbe za decu obolelu od raka, a za naše mališane s poplavljenih područja desetak predstava u prihvatnim centrima. Zabavljao je decu i u Americi, Africi i zemljama EU. Kako kaže, dečji osmeh je njegova najveća nagrada. 

Osim nastupa na brojnim karnevalima i maskenbalima, kod nas je snimio dve serije na dečjoj televiziji Kanal D i prvi napravio reviju šesira od balona na Balkanu. U slobodno veme bavi se muzikom, svira klavir i komponuje… 

- Nije lako biti dobar u ovoj oblasti jer to uključuje razne veštine: glumu, ples, pevanje, mađioničarske trikove, dečje igrice, oblikovanje balona, rad s marionetama i šminkanje – sebe i dece – objašnjava naš sagovornik. 

Duga je priča kako je Vladimir postao Smehuljko. Rođen je u Sarajevu, otac je bio vojno lice i često su se selili. U Ljubljani je završio osnovnu školu, u Zagrebu srednju , studirao u Sarajevu i Banjaluci. Bavio se profesionalno baletom, nastupao u mnogim predstavama i mjuziklima. Onda je došao rat i sve se promenilo. 

- Iako nisam služio vojsku, bio sam mobilisan i proveo tri i po godine u rovu. Iz sveta baletske umetnosti bio sam premešten u najsurovije uslove života, susretao se s raznim ljudima. Bio je to najteži period u mom životu. Moja baletska karijera je bila prekinuta, neki članovi moje familije bili su ubijeni. Svuda oko mene samo strahote i patnja, nije bilo lako sve to podneti. Zbog svega kroz šta sam prošao, danas saosećam s ljudima koji prolaze kroz životne teškoće. Kada je sve prošlo, nisam mogao da nastavim baletsku karijeru i razmišljao čime bih se mogao baviti. U Diznilendu sam se prvi put susreo s klovnovima artistima i to me je inspirisalo – priča Vladimir. 

Mada posao dečjeg animatora, kao i svaki drugi, ima dobrih i loših strana, to je ipak najlepši posao na svetu, kreativan, zabavan, koji pruža mogućnost da se upoznaju mnogi zanimljivi ljudi i deca. Za sve ove godine probao je sve torte i kolače koji postoje na svetu. Nedostatak stručne literature, skupi rekviziti i stručno usavršavanje samo su neke loše strane. Ponekad radi predstave za decu i na plus 40, s kompletnom opremom i šminkom, što nimalo nije lako.

– Kod nas su klovnovi uglavnom samouki. U Njujorku, međutim, poslednjih pola veka postoje akademije za klovnove. Ima i smerova gde klovnovi biraju oblast u kojoj žele da se usavrše. Ovde se najviše oslanjamo na svoju kreativnost i maštu, ali je ipak potreban učitelj, jer se niko nije rodio kao klovn. Kompletna oprema košta 3.000 evra, a samo jedna marioneta između 250 i 500 evra – navodi Smehuljko.  

Nadimak je dobio sasvim slučajno, kada je bio u jednom manastiru i razgovarao s monahinjom. Na njen mudar savet, nasmejao se od srca i ona mi je u jednom trenutku rekla: “Pravi si Smehuljko" i tako mu je nadimak ostao do danas.

Čim je saznao da je u cunamiju poginulo oko 50.000 ljudi i mnogo dece ostalo bez jednog ili oba roditelja, Smehuljko se uputio u Šri Lanku: 

- Prizor je bio stravičan, duž cele obale mogle su se videti razorene kuće i masovne grobnice u kojima je sahranjeno oko 40.000 ljudi. Kada sam izvodio trikove, okupilo se celo selo usred džungle i trebalo ih je videti kako za mnom ponavljaju čarobne reči hangala-bangala, što je uobičajen klovnovski pozdrav.

Uprkos svemu, on mladima koji žele da se bave ovim poslom predlaže da zavire u svoje srce i oslušnu. 

- Bog je svakome podario neki talenat, treba samo da ga otkriju i da rade na njemu. Biće srećni kada otkriju da je baš taj poziv misija njihove duše na Zemlji - tvrdi naš sagovornik. 

Tekst: Žaklina Milenković