Srebrni mladi odbojkaši

Odbojkaši reprezentacije Srbije Aleksandar Atanasijević (22), Srećko Lisinac (21) i Nikola Jovović (21) nisu ni imali mnogo vremena da saberu utiske nakon osvajanja bronzane medalje na Evropskom prvenstvu i ličnih nagrada koje su u Danskoj i Poljskoj dobili, jer su već prošle nedelje sa svojim kolegama otputovali u Uberlandiju, u Brazil, na Svetsko prvenstvo igrača do 23 godine.

Aleksandar: Drago mi je što smo se nas trojica najmlađih našla na tom podijumu sa najboljim igračima Evrope, ali ipak mislim da će se ova nagrada možda zaboraviti za nekoliko dana, dok bronzana medalja ostaje zauvek.

Srećko: Osećaj da smo bili na istom mestu sa Muserskim, Zajcevim, Travicom, ostaće nam zauvek u sećanju. Lične nagrade su podstrek i motiv za brži i bolji napredak.

Da li biste nekad menjali odbojku za neki drugi posao?

Srećko: Nikad! Kao mali sam trenirao fudbal nadajući se da ću biti poznati fudbaler, a onda sam počeo više da gledam i da poštujem odbojku sa željom da jednog dana budem na mestu na kojem sam sada.

Aleksandar: Kao dete trenirao sam u isto vreme odbojku, košarku i rukomet i onda, ne znam zbog čega, odabrao odbojku. Od malih nogu sam znao da je sport nešto u čemu najviše uživam i gde sebe vidim celog života. Školu nikad nisam stavljao u drugi plan, pogotovo jer mi roditelji koji su doktori to nisu dozvoljavali. U osnovnoj sam bio vukovac, u srednjoj uvek odličan, a sada sam druga godina Pravnog fakulteta.

Srećko: I ja planiram da upišem fakultet da bih dostigao igrače poput Bate (Aleksandra) i Džonija (Nikole). Zapostavio sam fakultet jer sam morao malo više da treniram od njih (smeh). Šalim se.

Lepih stvari ima mnogo u vašoj profesiji, a šta vam najteže pada?

Aleksandar: Pre dve godine otišao sam od kuće da igram u Poljskoj i tada je najteže bilo odvajanje od porodice i od Beograda. Ali, sada sam se navikao i ništa mi teško ne pada kada je o sportu reč. Jedino ponekad fizički bolovi mogu da me izbace iz takta. Uživam u svim obavezama sa reprezentacijom.

Srećko: Udaljenost od porodice i kuće je najteža ali se vremenom tome prilagođavamo. Čudno mi je što dajemo ovoliko intervjua jer nismo navikli na to, doduše Aleksandar jeste (smeh).

Nikola: Juče sam baš pričao sa drugovima koji studiraju ili rade kako je i njima i meni na neki način teško. Ipak, mislim da mi sportisti imamo više slatkih muka poput intervjua i čestitki koje primamo na ulici, nego problema (smeh).

Smatrate li sebe poznatim ličnostima?

Nikola: (smeh). Ne osećam se poznatim, osim ponekad u Novom Sadu, mada je to zbog toga što tamo poznajem mnogo ljudi. Možda ćemo postati poznati u skorijoj budućnosti ako budemo osvajali medalje i radovali naciju i više se pojavljivali na televiziji.

Na sledećoj strani pročitajte kako izgleda momački život mladih odbojkaša u Nemačkoj i Italiji i da li su svesni da ih mnogi roditelji smatraju idealnim zetovima.

PageBreak

Da li ste razmišljali o tome da ste kao mladi, zdravi i lepo vaspitani ljudi idealni zetovi za ćerke jedne od generacija naših čitateljki?

Aleksandar: Svesni smo mi toga (smeh).

Nikola: Ti imaš više šanse zbog frizure (smeh). Šalim se. Nismo mi krivi što smo lepi, mladi i zgodni (smeh).

Aleksandar: Ma, mi smo stalno na putu, što i nije dobra preporuka za dobre zetove. Ponovo šala.

Srećko: Kako vaše čitateljke ne bi pomislile da smo neozbiljni, završiću ovaj intervju rečenicom „da će prava devojka uvek sačekati svog momka“ (smeh).

Kako izgledaju vaši momački životi u Italiji i Nemačkoj? Umete li da kuvate?

Aleksandar: Hrana mi je organizovana u klubu u Peruđi, a jedini problem je pranje veša i sređivanje kuće. Mada, uvek se nađe neko da pomogne pa to ne bude tako strašno.

Srećko: Umem da spremim doručak, a najčešće jaje na oko i slaninu.

Nikola: Ručak imam u klubu dok uveče uglavnom jedem po restoranima.

Aleksandre, da li ste se navikli da vas novinari umesto o sportu češće pitaju o emotivnoj vezi sa pevačicom Sarom Jovanović?

Aleksandar: Ne volim da pričam o privatnom životu ali nije mi bilo prijatno kada je prvo novinarsko pitanje po sletanju na beogradski aerodrom bilo: „Da li ste srećni što vas je Sara sačekala?“ - umesto: „Da li ste srećni zbog bronzane medalje?“ Žao mi je što ljude u Srbiji više interesuje sa kim je neko nego da li je postigao neki rezultat.

Tekst: Nenad Blagojević