Zlatni dani (1. deo)

Smejala se na stanici, krijući nesigurnost iza lažne samouverenosti. Uveravala je sebe da je sve u redu, da zna šta radi i gde ide, a zapravo je drhtala od zebnje iznutra. Zato se smejala sa prijateljicama koje su došle da je otprate, osvrtala i tobože zagledala u peron da vidi da li je autobus stigao…

-Dobar dan i dobro došli u naš hotel… - rekla je, ne skidajući blistav, uvežban osmeh sa lica – Izvolite, šta možemo da učinimo za vas?

-Dobar dan – uzvratila je smeškom – Trebalo bi da razgovaram sa menadžerom, gospodinom Markom Vujićem u vezi sa zaposlenjem…

-Ahaaaaa…. – otegnuto je odvratila, a osmeh je postao malo drugačiji, prirodniji – Sad ću ga pozvati, a vi sedite malo i sačekajte – pokazala je rukom na fotelje u holu.

-Hvala – osmehnula se zahvalno – Ova vrućina me je baš umorila.

-Znam… - osmehnula se devojka prijateljski – Poslaću vam hladnu limunadu da se okrepite…

-Hvala najlepše, baš ste ljubazni. 

PageBreak

Svalila se umorno na veliku kožnu fotelju i uzdahnula. Pokušala je da malo zagladi kosu raščupanu od puta i spavanja u autobusu i obrisala naočare. Znala je da ovako podbula i bez šminke neće ostaviti bog zna kakav utisak, ali nije imala drugog izbora.  Nezainteresovano je zurila kroz stakla hotela. Slika dobro poznata i prepoznatljiva, bez obzira u kom mestu na moru bili… Turisti u šarenoj odeći, ulični prodavci suncobrana i asura, prodavci đinđuva, papuča i marama, sladoled i brza hrana… Uzdahnula je i osetila kako je umor sustiže i otežava joj kapke.

-Dobar dan, tražili ste me… - prenuo je muški glas.

-Oprostite, malo sam umorna… - ustala je i pružila ruku – Katarina Marić, došla sam u vezi sa poslom koji smo ranije dogovorili….

-Da, sećam se – odmerio je kritički – Imali ste naporan put… - zaključio je na osnovu njenog izgleda.

Postidela se starih farmerki i izgužvane majice. Prokašljala se da prikrije nelagodu koju je osećala dok je posmatrao. Njegovo besprekorno odelo, bistar pogled i prijatan miris koji je širio oko sebe samo su još više isticali njen umoran, zapušten izgled. Bila je sigurna da je među ženama izuzetno popularan jer je izgledao fenomenalno. I pomalo opasno…

-Izvinjavam se zbog svog izgleda… - nespretno je rekla.

-Nemate potrebe da se izvinjavate zbog onog što ste i kakvi ste – odvratio je – Hajdete, idemo u moju kancelariju da se dogovorimo oko pojedinosti.

Osvrnula se ka koferu, pitajući se šta da radi sa njim? Spetljala se kada je htela da izvuče ručku i povuče ga sa sobom.

-Kofer ostavite, neko će ga odneti u vašu sobu – rekao je preko ramena, ne osvrćući se.

-Nadam se da vam je sve jasno…Ukoliko imate nekih pitanja ili problema slobodno se javite…Dosta ste mladi, ali delujete ozbiljno pa očekujem da neće biti problema… – završio je svoje kratko izlaganje – Sad ću vas pustiti da se raspakujte i odmorite, a raspored za ovu nedelju će vam neko doneti u sobu.

-Hvala puno, nadam se da ćete biti zadovoljni mojim radom.

-I ja se nadam – osmehnuo se, a njoj je niz telo prostrujala jeza od njegovog osmeha i pogleda.

Soba je bila u prizemlju i nije bila bog zna šta, ali je bar bila prijatno hladovita. Gurnula je kofer u ćošak i izula patike. Bacala je odeću na putu do kupaonice i uz uzdah zadovoljstva pustila vodu.

-Ahhhhh… - uzdisala je srećno – Kako je ponekad malo potrebno da čovek bude srećan….

-Soba 206 je tvoja – dobacila joj je Milica, devojka iz Kraljeva koja je, kao i Katarina leti radila da obezbedi novac za studije – Ja sam završila 205 i idem dalje…

-Dobroooo… - otključala je i ugurala kolica u sobu.

PageBreak

Trudila se da bude što brža, mada je i dalje zaostajala za ekipom koja je tu od predsezone. Zategla je krevet, obrisala kuponicu i dodala čiste peškire. Na svu sreću, soba je bila prilično uredna, tako da je imala malo posla.

-Završila sam 206, gde si ti? – doviknula je, zaključavajući vrata.

-U 208, idi u 209… - odvratila je Milaca iza nekih vrata.

-Važi.

Mehanički je otključavala i radila, povremeno bacajući poglad na časovnik. Uskoro će podne, što znači da će i pauza za ručak i mali odmor. Nije bila previše umorna, ali je jedva čekala da odahne i opusti se. Čitavo jutro je bila napeta i brinula se da li će joj staviti primedbu na rad. Milica je uveravala da je sve kako treba, ali nije bila sigurna da li će menadžer biti zadovoljan. Htela je zbog nečega da na njega ostavi dobar utisak, a on joj je delovao kao  zahtevna osoba…

-Uh koliko sam jela, pući će mi dugme na košulji – jadala se Jelena.

-I ja… - nasmejala se Milica – Sad bih samo u krevet…

-Ih, kakve ste lenjivce! – odmahnula je Katarina – Hajde da odemo na plažu. Možete i tamo da se izležavate…

-Pa dobro – složila se Jelena – Uz hladno pićence to bi mogao da bude dobar predlog.

-I kafuuuu.. – dodala je Milica.

-Naravno. Idemo da se presvučemo i nalazimo se ispred za pola sata.

-Dogovoreno! – uglas su odgovorile.

Nakon naporne borbe da se na vrelom julskom suncu, na plaži prepunoj turista pronađu tri slobodne ležaljke, sa uzdahom olakšanja su bacile peškire i pojurile na kupanje.

-Jaoooooooooo! Ovaj pesak je vreoooooo!! – vrisnula je Jelena.

-Oh, oh, oh… - Milica je poskakivala, pokušavajući da tako brže stigne do vode i smanji vrelinu koje je pesak izazivao po stopalima.

-Užaaaaaaassss!! – Katarina je jurila koliko je noge nose.

PageBreak

Snažan pljasak poprskao je Jelenu koja je oklevala u plićaku.

-Znala sam!! Neverovatno!! Uvek neko to uradi!!

-Izvini cico, nije bilo namerno – Katarina je namestila slatko lice – Kako da se iskupim?

-Tako što ćeš da doneseš piće kad izađemo iz vode – uperila je prst u nju preteći.

-Dobrooooooo!! – raširila je ruke pomirljivo – Sve za vas surova gospođo!!

-Hahahahahahaha…. - nasmejale su se veselo.

-I nema davljenjaaaaaaaaa!! – dodala je Milica i snažno gurnula Katarininu glavu pod vodu.

-Hahahahaha… - Jelena se zadovoljno smejala – Osvetaaaaaaaaaa!!!

Nastaviće se...

Vesna Gavrilović