Umirem, ušuškana uz muža: Vedrani Rudan jedna stvar izbrisala strah od smrti

"Umirem. Nije fer ovo pisati kad imaš onkologa, dr G. se zove, ne smem mu spomenuti prezime. Šteta. Zove se kao meni najdraža ribica.

Nedavno sam pročitala da se u Kini proizvodi 30% količine paradajza u svetu. Beru ga ljudi u okovima. Pali su mi na pamet dok sam gledala novinare koji su glupanu držali kruške pod njuškom i pomislila kako je kineskim robovima posao i lakši i maštovitiji.

Kako je spoznati da si smrtan, da ti zadnja ura bije, da imaš posebno redak rak koji ne oprašta nikome?

Jedan od koraka je ulazak u onkološku dnevu ambulantu rečkog KBC-a. Šteta što što mnogi od vas ipak nikad u nju neće ući, a dokumentarci se snimaju na druge teme.

Ljudi koje sam tamo srela srušili su moju tezu da nema dobrih ljudi. Toliko empatije, ljubavi, osmeha, nežnosti, govorim o mladim ljudima koji tamo rade, u životu nisam srela i ta mi spoznaja briše strah od smrti.

Čitav sam život mislila kako je teško naći dobra čoveka, sad znam da ih ima, da su blizu nas. Ne, ne, ne i ne. Nisu oni takvi prema meni jer sam ja Neko, ja znam da nisam Neko ali neki tako ne misle. Prema svim pacijentima su isti.

Bolesnicima na hemoterapiji su vene često sakrivene, umorne od uboda i čačkanja beže od igle. Onda im priđe sestra pa lupka po njima, pa im tepa: "Naljuti se na mene, ukaži se, idemo, ajde pa te više neću tući". Vena se predaje, igla ulazi, tečnost kreće. Tečnost koje će mnoge vratiti u život.

Svi dobijemo i marendu. Ne znam jesam li ikad s tolikim užitkom pojela sendvič i popila kefir kao na prošloj hemoterapiji. Ljudi se izmenjuju, momci i devojke se smeju, bez žurbe i nervoze u nas guraju život.

Nakon šest sati ustaješ sa fotelje, još se nije našao donator ko bi nam poklonio nove, odlaziš doma i čekaš.

Prošla sam pakao, ni prva ni zadnja i završila na Onkologiji. Infuzije, ogromne količine lekova, oko tebe teške bolesnice a medicinske sestre, spremačice, doktorke bukvano padaju s nogu, ritam je ubitačan. Pada ti na pamet koliko se pisalo o Berošu, jednom u nizu hrvatskih kriminalaca, niko o ovim herojima i heroinama da bi reč rekao.
Tamo ne ulaze teve ekipe, nema reportaža, ne govori se koliko je hrana dobra, koliko puta u jedinici vremena se pacijenticama promeni posteljina, kako se baš niko ne žali na platu, status, šefove, posao.

Normalan čovek ne bi to izdržao sat vremena. Neke sestre tamo rade trideset godina. S osmehom, doterane, našminkane, teše, hrabre. Lekarke i lekare bi čovek mogao staviti umesto melema na ranu.

Na neki mi je perverzna način drago što imam rak. Susret sa svim ovim ljudima vratio mi je veru u život. Baš sad kad ga gubim. Za mene i moju dušu bolje ikad nego nikad.

Eto, morala sam ovo napisati vama zdravima koji imate hiljadu problema, koji gledate izbore, koji mislite da su vam životi promašeni i da je svet dolina suza. Možda jest, dok si zdrav.

Kad si na smrt bolestan okružen dobrim ljudima oko tebe blješte žarke boje, srce ti je puno i na neki način shvatiš da si možda i ti dobar kad toliko dobrih o tebi brine.

Hvala, dobri ljudi. Promenili ste me, napisala je Vedrana Rudan. 

Tekst: Rudan.info