SVE SU MI VENE POPUCALE, ZA DLAKU SAM OSTAO ŽIV: Žarko Jokanović o koroni i borbi na klackalici između života i smrti

Scenarista Žarko Jokanović je ozdravio od kovida  izašao iz bolnice 18. novembra  2020. godine, nakon duge borbe sa korona virusom. U svojoj objavi na društvenim mrežama opisao je sve detalje i teške muke kroz koje je prošao i zahvalio se svima koji su mu pomogli da pobedi u ozbiljnoj borbi za život i zdravlje.

Kada mi se nakon 11 dana provedenih kod kuće uz redovnu lekarsku kontrolu, snimanje pluća i 4 antibiotika dnevno stanje naglo pogoršalo, Vojno-medicinski centar Karaburma je u tom trenutku, te večeri, bila jedina bolnica u kojoj je bilo slobodno mesto za prijem. Danas nema više nijedno slobodno mesto u beogradskim bolnicama. I sve je više zaraženih zdravstvenih radnika. I o tome treba misliti, kada slušate nebuloze pripadnika agresivne i destruktivne sekte koji tvrde da korona ne postoji i da je sve prenaduvano - naveo je Žarko na početku.

- Bilo je jezivo i kritično. Za dlaku sam ostao živ. Na kiseoniku i uz infuzije sa najjačim antibioticima i kortikosteroidima, koje sam primao i po 18 sati dnevno, toliko da su mi sve vene popucale i da nema mesta na ruci koje nije modro, da na kraju nisu imali gde da stave braunile. I da - bio sam na klackalici života i smrti, iako nemam nijednu hroničnu bolest.

A bili su i drugi, čak i mnogo mlađi od mene. I mršaviji. Mladi momci, sportisti. Čisto da znaju oni koji misle da je ovo isto kao običan grip. Daleko je gore od običnog gripa. Virus mi je napao i jetru, a javile su se i brojne druge kompikacije. Spasili su me lekari i osoblje VMC karaburma i na tome sam im beskrajno zahvalan. To je najdivnija ekipa najstručnijih lekara, najpožrtvovanijih medicinskih sestara i tehničara, fizijatara, psihologa, tehničkog osoblja, ljudi koji se brinu za higijenu i dezinfikaciju, koja je, treba reći, bila na besprekornom nivou.

Svi ti ljudi, na čelu sa komandantom bolnice dr Ivom Udovičićem, su stručne, moralne i ljudske gromade - doktori Rade Ilić, Đorđe Taušan, Dejan Hristović, Miško Stevović, Vesna Begović, doktorka Takić... Izvinjavam se ako sam nekog izostavio. Baš kao što ću zauvek pamtiti imena najdivnijeg medicinskog osoblja: malu Jovanu i Jovanu pričalicu, Miška-Brzog, Stefana, Miloša, Mihajla, Vuka, Nenu, Miru, Natašu, Jelenu...

I opet se izvinjavam što sam izostavio neko ime, a svako od njih zaslužuje moju ogromnu zahvalnost. Ti ljudi rade u nemogućim uslovima, u skafanderima, sa maskama, rukavicama, kompletno prekriveni zaštitnom opremom, sa ronilačkim maskama na očima koje se često zamagle, baš kao i one ispod njih sa dioptrijom, koje neki takođe nose.

I niko od njih ne hoda, svi trče od jednog do drugog pacijenta, koji traže pomoć, ili da bi im na vreme dali terapiju. I tako tokom cele svoje smene. Pri tom su i vrhunski ljubazni, saosećajni i svoje pacijente vole. Videli smo im samo oči i topao pogled, a glas je uvek bio smirujući. I motivišući. I to su pravi heroji. Istinski veliki heroji. Ljubav do neba za sve zaposlene u VMC Karaburma - dodao je Jokanović.