TV serija Koreni okupila je sjajnu glumačku ekipu i u žižu interesovanja stavila Igora Đorđevića koji je maestralno dočarao lik Đorđa iz romana Dobrice Ćosića.
Izvor: Foto: Vladimir Šporčić
Koreni glume Igora Đorđevića izdanci su one prve klice istine koja je stvorila umetnost. A ta istina i ta umetnost se ne mogu naučiti, sa njima se rađate. Zato je toliko duboko, snažno i potpuno, ovaj glumac, kroz lik Đorđa Katića, otelotvorio iskon srpskih korena. Drvo života. Zemlju. Čoveka. Trag. Tragičnost. Sudbinu. Bol.
I sve ono što se čita na stranicama knjige, između njenih redova i u njegovim očima. Neke stvari su neopisive, ne treba ih analizirati. Vide se kroz mizanscen lica, drhtaj ruke, večne vlažne brazde na obrazu, kroz vreme, raspuklinu srca, crno ispod noktiju, kroz izvesnost kraja, sjaj dukata koji zamagljuju rđu nesreće.
Kroz oca i ne oca, brata od krvi i vode, kroz ženu zarobljenu slobodom greha, kroz nečije ničije dete. Igor nije igrao. Srastao je. Sa korenom, istinom i umetnošću. Kamera je pred tim nemoćna.
Zbog čega je, po vašem mišljenju, serija „Koreni“, posle samo nekoliko epizoda, svrstana u remek-dela?
Ova pažnja javnosti me raduje, jer se trud koji smo uložili isplatio i još i više, jer je u pitanju naša autohtona kultura i baština. Ova serija dokazuje da mi imamo i materijala i znanja da napravimo nešto kvalitetno, ali autentično. Jedno bez drugog ne može. „Koreni” jesu, zapravo, lep odgovor na trend praćenja svetskih trendova u proizvodnji serija.
Šta je to što, možda, ne vidimo „na prvu loptu”, a jeste „ispod zemlje“, između redova sjajnih replika, u „korenu“ vanserijske glume cele ekipe?
Izazov jeste bio veliki. Znate, jedno je kad dobijete scenario ili dramski tekst i onda ga vi, kao glumac, interpretirate po vašem osećaju i tumačenju, a drugo je kad dobijete scenario koji je rađen po romanu. Iza svake izgovorene rečenice imate romansku građu, gde vam pisac jasno napiše šta lik, dok izgovara te reči, zapravo misli i kako se oseća. Čudna je to situacija bila za mene, nikada nisam imao striktnije indikacije o tome kako lik reaguje i misli. U pozorištu sam se susretao sa dramatizacijom velikih svetskih klasika, igram i danas u “Madlenijanumu” u Tolstojevoj “Ani Karenjinoj” i u “Narodnom pozorištu” u predstavi “Zli dusi”, Dostojevskog , ali u TV seriji, vi imate prostora da obuhvatite sve što je pisac napisao, da ispratite svaku liniju. To je u pozorištu nemoguće, dok je u seriji moguće i čak, vrlo poželjno. U celoj ekipi se osećala retkost prilike da radimo nešto tako značajno, tako autohtono naše i nešto što se nas, suštinski, tiče. Taj osećaj je doprineo povišenoj koncentraciji i svi smo na snimanje došli dobro pripremjeni. Ali, kako ste rekli, “vanserijska gluma” dolazi od takvih glumaca i moram ih pomenuti, bar onaj glavni deo podele. Prvo Nenada Jezdića, glumca tako autentičnog i hrabrog, koji me je na svoj način i pratio i vodio. Sloboda Mićalović, s kojom sam puno radio, tako da smo već naštimovani na sve “polutonove”, jednostavnost i preciznost Dare Džokić, dubinu Raše Vujovića, opasnost i tajnu Gorana Šušljika. Možda je ovo, do sada, najveći dokaz istinitosti tvrdnje da je, pored scenarija, dobra glumačka podela neophodna za uspeh projekta.
Šta vam je donela ova serija? Koji stepenik više ste prešli u pogledu pomeranja svojih umetničkih granica i još oštrijeg brušenja svog talenta?
Donela mi je jedno veliko profesionalno i ljudsko iskustvo. I, da budem iskren, ne doživljavam, intimno, sebe kao umetnika, i to ne govorim ni iz skromnosti, ni iz gordosti, a mislim da to nije ni zdravo, jer ego može da pravi vatromet, kad za sebe kažete da ste umetnik. Vrlo lako možete početi da sebe doživljavate kao vrednijeg od drugih, neshvaćenog i uzvišenog, što može da bude vrlo opasno.
Izvor: Foto: Vladimir Šporčić
Pred čime ste, možda, najviše strepeli i preispitivali se, kada je Đorđev lik u pitanju, a da ste, u nekom periodu života, i privatno imali slične dileme, i do kakvih odgovora ste došli?
Alkohol je nekada bio i moj problem u životu. Duboko razumem tu vrstu bega i autodestrukcije koju i Đorđe ima. Razlozi dizanja čaše na sebe su mnogobrojni, slabost je osnova svih. Ali, gluma je tako divan poziv, da vi privatne poroke i padove koristite za građu lika koji glumite. Na taj način sebe, malo pred sobom, ali i pred užom familijom, opravdate u svim glupostima koje ste, možda, pravili.