Naš poznati glumac Miloš Biković, koji je talentom i šarmom najpre osvojio ovdašnju publiku, posle saradnje s Nikitom Mihalkovim, jednim od najvećih ruskih režisera, otisnuo se put Rusije, gde već pet godina gradi uspešnu karijeru.
PROČITAJTE JOŠ: SNEŽANA SAVIĆ ISKRENO I DUHOVITO O SVOJIM ULOGAMA I PRIVATNOM ŽIVOTU: evo šta glumica misli o estetskim operacijama i gde pronalazi sreću
U razgovoru za Lepu & Srećnu kaže da mu se tamo najviše dopada izraženo zajedništvo i način na koji ljudi međusobno podržavaju jedni druge. Posredi je veliko tržište gde filmski projekti moraju da se planiraju barem godinu dana unapred. Međutim, njena prestonica Moskva nije grad za običnog čoveka jer isisava dosta energije kao i sve svetske metropole.
Da li ste zadovoljni uslovima i saradnjom s rauskim producentima i režiserma?
Iskreno, nisam očekivao baš takav razvoj situacije. Rusija je veliko tržište, mnogo se radi i mogu vam reći da je sjajan osećaj kada možete toliko unapred da planirate.
Šta vam se tamo najviše dopada?
Dopada mi se to što Rusi neguju osećaj zajedništva. Dopada mi se i koliko podržavaju uspeh jedni kod drugih i koliko njihova kinematografija napreduje jer jedni drugima pomažu i trude se da uvek budu podrška. Za razliku od toga, kod nas se uspeh ne prašta i to je jedna od velikih stvari koje bismo mogli da naučimo od Rusa. Dopada mi se i to što se tamo mnogo radi, što su velika i moćna nacija, upravo zbog toga što se drže zajedno. Ta moć se oseća na svakom koraku: od njihovog neverovatno velikog kulturnog bogatstva i nasleđa, preko nauke, do arhitekture, ogromnih zdanja, bulevara koji imaju po sedam traka u svakom smeru…
Postoji li nešto što vam se ne dopada?
To što tolika veličina može i da zaplaši pojedine ljude. Moskva definitivno nije grad za „malog čoveka”, baš kao što to nisu ni druge svetske metropole. Taj grad jednostavno nije napravljen za običnog čoveka jer iz pojedinca isisava dosta energije.
Kako su vas prihvatile ruske kolege, da li ste se na snimanjima osećali kao stranac?
U početku sam se uistinu osećao kao stranac, ali sada više ne. Moram reći da su me kolege odmah prihvatile kao svog, ali ja sam se ipak osećao kao gost na samom početku. Sada je već drugačije. Već dve godine živim u Rusiji, a pre pet godina počeo sam tamo da radim.
Igrate u popularnoj seriji Hotel Eleon koja je veoma gledana u Rusiji ali i kod nas. Kako Rusi reaguju na vaš akcenat pošto u celoj seriji pričate na ruskom i da li vas poistovećuju s vašom ulogom u seriji?
Dopada im se moj izgovor ruskog jezika. Za njih to ima neki šarm, mada ja pokušavam da se izborim sa svojim akcentom jer me ograničava da ne mogu da igram uloge koje su sto posto ruske. Sada se trudim da u dogledno vreme dođem do tog nivoa da govorim ruski jezik skroz bez akcenta. Naravno da me poistovećuju sa ulogom. Često mi postavljaju pitanja koja se upravo na to odnose i žele da znaju kolike su razlike, a koliko ima sličnosti između mene i uloga koje tumačim.
U poslednjem filmu Iza granice realnosti mladog reditelja Aleksandra Boguslavskog partner vam je Antonio Banderas. Kako izgleda rad s takvom zvezdom?
Moje iskustvo je veoma lepo i prijatno. Banderas je izuzetno profesionalan, otvoren i potpuno smo normalno komunicirali. Mediji su malo preuveličali taj deo priče o bombardovanju naše zemlje 1999. godine, mada mi jesmo to pomenuli u razgovoru. Tačno je da se deo Holivuda nije slagao s tim, ali nije tačno da su organizovali demonstracije na ulicama. Banderas mi je rekao kako je i on, kao i većina njegovih kolega, bio protiv bombardovanja i da su tada preduzeli neke korake, ali mi nije naveo koje.
Da se vratimo na početak vaše karijere u Rusiji. Da li vas je iznenadio poziv Nikite Mihalkova da snimite film Sunčanica i koliko vam je značilo to što je premijera bila u Beogradu?
Bio sam prijatno iznenađen, naročito zbog toga što mi je on bio omiljeni režiser i pre nego što sam počeo da sarađujem s njim. Pretpostavljam da je do saradnje došlo zahvaljujući mom prvom velikom filmu Montevideo, koji je učestvovao na Filmskom festivalu u Moskvi. Što se tiče Sunčanice, naravno da sam bio srećan što je premijera održana baš u Beogradu. To je bila velika čast zato što se na neki način zatvorio jedan istorijski krug, u kom je 50.000 ljudi iz Rusije i takozvane bele emigracije dospeo u Beograd, o čemu se i govori u tom filmu.
Tekst: Ana Cemović
Izvor: Lepa&Srećna
