Muzičarka Jasna Jovićević: Rođenje ćerke Iskre me je oslobodilo svih strahova

Saksofonistkinja i kompozitorka Jasna Jovićević važi za jednu od najboljih muzičara na domaćoj džez i avangardnoj sceni, a u petak 14. oktobra nastupaće sa Gabrielom Koso na festivalu nove umetnosti, pod nazivom"Nova festival" u Centru za kulturu Kovin.

Iako si na domaćoj džez i avangardnoj sceni, od povratka sa školovanja u inostranstvu, prisutna već skoro 10 godina, čini se da se tek poslednjih par sezona naročito aktivno afirmišeš kako na autorskom, tako i na diskografskom i izvođačkom planu. Na koji način si došla do kreativnog sazrevanja i pronalaženja adekvatnog načina za iskazivanje vlastitih talenata i afiniteta?

Istina je da me domaća scena malo poznaje, osim u par poslednjih sezona, ali to je samo deo mog autorskog toka, koji traje mnogo duže. Naime, svojom muzikom sam počela da se bavim pre petnaestak godina, sa  džez kvartetom na akademiji u Budimpešti, sa kojim sam nastupala širom regiona i u Evropi. Još tada smo osvojili nekoliko nagrada za autorstvo u Italiji, Sloveniji, Mađarskoj i drugim mestima, a nastupali smo i u Srbiji. Upravo autorska muzika koju sam pisala me je odvela u Njujork, a posle i u Toronto, gde sam upisala magistarske studije iz kompozicije. Ovaj grad me je približio avangardnom i improv džezu, postavio u toliko različitih muzičkih situacija, i mogu reći da sam tu “ispekla” zanat. Tad sam izdala svoj prvi autorski album “Invented Reality”, gde sam imala čast da sviram sa najboljim muzičarima kanadske muzičke scene. To je bio album koji sam komponovala za džez kvartet i gudački kvartet. 

Upravo je  to bio album koji sam pokazala jednom našem cenjenom džez kritičaru i muzičkom uredniku različitih džez  festivala, kada sam se vratila u Srbiju krajem 2008. godine. Odmah po povratku sam napravila novi bend, sa gudačima i perkusijama. Na žalost, on je sa oduševljenjem prihvatio CD i moj autorski bend, i konstatovao da je ovo sjajna muzika, ali ne za Srbiju -  i da je bolje da odem u Italiju sa ovom produkcijom, jer za to ovde nema mesta. Tada nisam poznavala puno ljudi niti je mene iko znao, pa mi je ova kritika stvorila ozbiljan kreativni blok i nesigurnost u novoj sredini. 

Nekoliko godina sam svirala kao prateći muzičar, najviše sa mojim kolegom Vasilom Hadžimanovim, sa kojim sam nastupala širom regiona. U tom periodu sam se ozbiljnije posvetila jogi i proučavanju budizma, te putovala nekoliko puta kroz Indiju i širom Evrope. 

Godine 2012. sam rodila Iskru. Majke bi se složile sa mnom da žena sa dolaskom deteta probudi najsnažniji motor u sebi, a da se predrasude, strahovi i nesigurnost pretvore u dim. I to su te poslednje četiri godine od kada me poznajete, jer sam samo nastavila da radim to što radim, ali bez straha. 

U tom smislu se i moja muzika radikalno menja, postaje slobodnija, hrabrija, i za mene  novija. Jedino što me vodi jeste potreba da očitam u sebi upravo ono što se sada dešava, bez obzira na rezultat. Ne osećam da je moj kreativni proces sazreo, i ne znam da li će ikada, ali pronalaženje novih ideja i postavljanje istih u nekonvencijalne forme, jako me zabavlja i usrećuje.

Što se tiče diskografije, realno je činjenica da je danas lakše nego ikada snimiti i samostalno izdati album, postaviti ga na internet i deliti svim zainteresovanima. Živimo u vremenu kada je publika pristupačnija nego ikada, i zato je važno pustiti  informaciju u etar, neka se muzika širi.

Poslednjih godina si veoma aktivna i na lokalnoj subotičkoj sceni, koja je poznata po svojoj dobroj džez infrastrukturi sa čak dva festivala i srednjoškolskim džez odsekom. Ima li prostora i za nešto veći razvoj avangardnih/alternativnih pristupa tradicionalnim muzičkim žanrovima? Kako reaguju srednjoškolci na tvoj autorski rad?

Predavala sam par godina na džez odseku u Subotici, i  ponavljala učenicima da su beskrajni srećnici što ovako mali grad nudi ovako puno ljubiteljima džeza. Uprkos tome što se često oseti palanački duh, postoje entuzijasti koji su godinama istrajali i dokazali da je džez popularna kultura i umetnost. Danas je sama Subotica velika i obrazovana džez publika, koja i sama podržava ovakve manifestacije i duh. Jazzik i Jazzire su različiti festivali, koji nude po nešto za svakoga, i kao Subotičanka od nedavno, ponosna sam što sam deo toga. Nažalost, tu se negde subotička džez scena i završava, u smislu da postoje kvalitetni muzičari, ali sviraju negde drugde, u nekim drugim gradovima, nekim drugim ljudima. 

Takođe si aktivna i u NVO sektoru gde si nekolicinu svojih projekata realizovala putem tzv. “projektnog finansiranja”. Da li je ovo jedini način na koji umetnik može da realizuje svoje uslovno rečeno nekomercijalne projekte u Srbiji? Imaš li nekakvu saradnju sa institucijama kulture, i kako vidiš odnos ova dva sektora?

Otkada sam se vratila u Srbiju, počela sam da radim sa svojim Udruženjem “Artrust” različite edukativne i kulturno umetničke projekte. Ne znam da li je ovo jedini način zarade i zadržavanja umetničke nezavisnosti. Znam kolege koji se bave samo i isključivo sviranjem, verujem da je i to moguće. Moj put je bio drugačiji, jer nisam naročito vična stvaranju vidljive karijere. Volim da okupljam ljude, da budem u nekoj vrsti “zajednice” gde se kroz grupni duh kreativno stvara i uči. Volim osećaj da se iz ničega, zajedno stvori nešto. 

Počela sam sa malim muzičkim radionicama za decu “Mjuzklaža”, pa nakon toga, bezbroj dečijih koncerata,slikovnica,smotri i festivala. Nakon toga sam ostala u ekološkoj priči, uz regionalni projekat “Zvuk ptica”, gde smo kroz kreativnu kampanju uspeli da zaštitimo grlice od lova. Od tada imamo edukativni portal za decu www.igraona.edu.rs . Kroz taj projekat, gde smo sa ornitolozima sakupljali zvuke ptica u okolini Subotice, izdala sa  i album “Zvuk ptica”, gde sam u kompozicijama  koristila zvuke ptica, postavljajući ih u različite uloge muzičke forme. Tu se razvio koncept  radionica kreativne improvizacije, koje su se nastavile i u lokalnom projektu “Oslobodi se i sviraj”. Projekat koji upravo radim, traje već godinu dana, a to je afirmacija ženskog  džez  stvaralaštva u regionu -  “New Spark Jazz Orchestra”( www.nsjo.org), gde sarađujemo sa makedonskom džez akademijom. 

Volela bih da kažem da odlično sarađujem sa javnim sektorom, ali uz sve pokušaje, laktanje i odobrovoljavanje, to je još uvek nedostižni nivo poslovanja. Ali sa druge strane, odlično sarađujem sa drugim nezavisnim kulturnim telima, koja su vredna i spremna za napredak i saradnju.

Školovala si se širom sveta, na nekoliko različitih kontinenata. Koja iskustva su najviše uticala na tvoje formiranje u kreativnom smislu?

Mislim da je kompaktnost svih tih putovanja, ono što ja sada jesam i što me vozi u kreativnom kontekstu. Da je bilo koji delić izostao, ja bih bila neko drugi. Nije uvek školovanje bio razlog mog putovanja. Samo sam iskoristila vreme da učim, jer sam štreberski tip. Nomadski drajv, potreba za nepoznatim i promenljivim je ono što me je formiralo u kreativnu osobu ove vrste. Moj profesor na studijama u Torontu, kompozitor i saksofonista, Zen master i Ći Gong učitelj, David Mott, možda je najuticajnija osoba u procesu formiranja  mog unutrašnjeg sveta. Uz njega je i Njujork dobio dublji smisao, a njegov uticaj me kasnije odveo i u Indiju. 

Više od svega, povratak u Srbiju je bio, iz sadašnje tačke gledišta, veliki udarac koji je protresao svaku moju ćeliju, stavio mi mozak u centrifugu, a iz toga je izašlo moje autorsko delo danas. Svi očekuju da ispričam neverovatne priče iz Brazila, Njujorka i raznih egzotičnih mesta, a ja po stoti put citiram Vasila, koji mi je jednom prilikom, kada je shvatio da se gubim, rekao:” U Srbiji nema ništa što bi te povuklo i inspirisalo od spolja...sve moraš da izvlačiš iz sebe.” I hvala Srbiji na tome. 

Koliko profesionalno bavljenje jogom utiče na tvoj muzički rad?

Joga je postala integralni deo moje muzike, kao što je i muzika integralni deo moje jogičke prakse, ne nalazim jasnu granicu. Muzička improvizacija i sviranje instrumenta je samo drugačiji pristup istom, u odnosu na vežbanje joge i meditacije. Nakon decenije bavljenjem joge, napravila sam svoj solo performans “Flow Vertical”, koji jeste fuzija ove dve veštine,  istraživanje zvučne vibracije kroz muziku, performans, kvantno merenje i jogičku praksu, i njen direktni uticaj na naše energetsko telo I stvaralaštvo.

Ovaj performans je bio  predstavljen na Kanjižkom Jazz Festivalu 9. septembra,  a kompletno delo i  istraživanje, sa merenjem i celim orkestrom, biće izvedeno na SUTRA Festivalu u Muzeju nauke u Beogradu, 23.oktobra.

Pored saksofona po kome si poznata, sviraš još nekoliko instrumenata i pevaš. Koliko je teško vladati različitim instrumentima, na profesionalnom nivou? Koje instrumenti te naročito fasciniraju i planiraš li da ovladaš još nekim?

Ja sam definitivno saksofonistkinja, po opredeljenju i školskoj spremi, ako to znači biti profesionalac. Svi ostali instrumenti su kao igračke koje me strašno usrećuju, menjaju dinamiku, daju boje, opisuju drugačije određene oblike, daju mi širinu i nepresušno me inspirišu. Sviram bas klarinet, čija me je dubina povela u nove dimenzije, a spacedrum je došao kao ostvarenje mojih dečijih snova, da sviram perkusije sa melodijom. On je takođe jako oruđe u meditacijama i balansiranju zvučnih frekvencija. Za sada je jedino plan da ovladam ovim instrumentima. Napravila sam novu formaciju, s kojom ćemo uskoro nastupati i u Parizu, a to je gudački trio, fagot, perkusije i ja, gde će mi biti veoma izazovno komponovati za ovu formaciju.

Poslednjih godina si najviše bila prepoznata po radu sa Armandom Mesarošom u duetu Dharma, a sada radiš sa fagotistkinjom Gabrielom Koso. Otkuda ideja da iskoristiš ovaj ne toliko čest instrument u vodama džeza i improvizovane muzike? Na koji način su tvoje kreativne ideje za duet evoluirale u ovakvoj postavi?

Vratila sam se u Suboticu iz Beograda pre tri godine, jer mi je tu lakše i bolje da odgajam ćerku. Sa Armandom sam počela da sarađujem u Subotici, jer je to bilo dato i komforno, a ispostavilo se da je jako dobro funkcionisalo, što je ostavilo veliki kreativni pečat na oboma. U ovoj formaciji su me inspirisali odnosi i komunikacija dva muzičara u kreativnom kontekstu, koji me je odvojio od konvencionalnog džez sastava, probudivši u meni avangardniji pristup muzici. 

Sa Gabi sam se upoznala u našem big bendu New Spark Jazz Orchestra. Fagot mi je uvek bio fascinantan instrument, sa neverovatno velikim opsegom tona i bojom.  Verujem da je potcenjen, a Gabi ga koristi na veoma interesantan način. Duet, kao muzička formacija, satera muzičara u ćošak, u smislu da je teško napraviti prevaru, neiskreni potez ili nameštaljku. Sve je na otvorenom, a komunikacija između muzičara se zasniva na besprekornom poverenju. To je veliki izazov i velika nagrada za svakog stvaraoca.

Kakvu muziku slušaš danas privatno, a kakva te inspiriše za tvoj autorski rad? Da li se te dve sfere interesovanja nužno prepliću?

Wayne Shorter je moja večna inspiracija, moj muzički guru. On zna. 

Slušam različitu muziku, najviše savremenu. Moj ukus se menja. Pošto sam sada u fazi da opet pišem za gudače, ovih dana non stop slušam Arvo Parta i Bartoka.

Mislim da se interesovanja prepliću. Nekako nemam više odvojeno uvo za slušanje i stvaranje, sve mi je to postalo jedno. Prednost dajem inovativnoj umetnosti. Poslednjih meseci mi je Marina Abramović, kao inspiracija, postala jedna od jačih vodilja kroz moj kreativni proces.

Nova Festival - festival nove umetnosti je trodnevna umetnička manifestacija koja se održava od 13. do 15. oktobra u tri grada, u Pančevu, Beogradu i Kovinu. Program festivala sastoji se iz dve celine: pratećeg programa koji čini izložba stripova austrijskog kolektiva Tonto Comics i muzičko-vizuelni performans Different Trains Kvarteta Bilitis i centralnog muzičkog programa u okviru kojeg će nastupiti pet sastava iz Srbije, Slovenije, Portugala, Mađarske i Austrije, koji na najbolji način reperezentuju aktuelnu domaću, regionalnu i evropsku savremenu i avangardnu muzičku scenu.