Bata Živojinović (82) otvoreno o svom braku: Moja žena Lula izvela je na pravi put i decu i mene

Nema sumnje da je glavni junak jugoslovenskog filma Velimir Bata Živojinović najgledaniji filmski glumac na planeti.

- Nema lepšeg posla od ovog: ljubiš se s glumicama, družiš s kolegama... A nije potreban ni neki naročiti talenat, ja sam živi dokaz za to – šalio se na svoj račun velikan filmskog platna. 

Iako je već četiri godine zbog bolesti maltene vezan za invalidska kolica, vedri duh ga ne napušta, pa rado s prijateljima i kolegama pozira unuci Dini koja vodi Instagram nalog s njegovim imenom.

Osamdesetdvogodišnja legenda domaće kinematografije bori se godinama sa gangrenom koja mu je napala stopala, a imao je i infarkt i tri moždana udara. Međutim, najveći životni udarac za Batu bio je razdvajanje od sina Miljka, koga zbog sudskog postupka koji se protiv njega donedavno vodio nije video pet godina. Miljko živi u Francuskoj i iako je nedavno oslobođen optužbi u procesu protiv stečajne mafije, još ne može da se vrati u Srbiju.

- Bata i ja nemamo drugih želja osim da ponovo vidimo sina, ali ne želimo o tome da govorimo da naše reči ne bi bile pogrešno protumačene – nedavno je medijima rekla Batina supruga Lula.

Uprkos starosti, bolesti i nedaćama, nepobedivi Valter ne gubi smisao za humor i trudi se da njime ublaži gorčinu života.

Kada mu je pre punu deceniju povodom pedeset godina neprekidnog umetničkog rada dodeljena jedinstvena nagrada Car Konstantin za životno delo, prokomentarisao je to kao svoju prvu, malo preuranjenu komemoraciju.

- Trudio sam se, a i dan-danas nastojim da što pre zaboravim ono što sam radio i ono što ne valja, a čega je verovatno bilo više nego onoga što valja – rekao je tada pred zvanicama na svečanosti.

- Ništa u ovom poslu nije teško, teško je samo kad nema posla. Zbog toga nikada nisam birao uloge, igrao sam skoro sve što su mi nudili.

I kada priča o svom životu, Bata se često poziva na slabo pamćenje. 

- Detinjstvo skoro da ne pamtim, kao ni ovu starost. Neću da se sećam šta mi se sve događalo u životu – kaže.

Rođen je 5. juna 1933. u selu Koraćica na Kosmaju, gde je živeo sve dok zbog bolesti nije bio prinuđen da pređe u Beograd. Otac Dragoljub bio je činovnik, a majka Tiosava domaćica. On i sestre Stanka i Nada bili su patrijarhalno vaspitani, pa je uvek isticao da je sve što je kod njega dobro poneo iz svoje kuće. Iz Drugog svetskog rata zapamtio je samo nekoliko nejasnih slika, a zahvaljujući sukobu svoga oca sa četnicima, dospeo je, kao i čitava porodica, u Beograd. Kao dete nije ni sanjao da će biti glumac.

- Nisam ni mogao jer sam živeo u selu gde nije bilo bioskopa – objašnjava Bata i dodaje da se u filmove zaljubio kada je u prestonici otkrio čar dvorana s velikim platnom. Obožavao je Džona Vejna, Klarka Gejbla, Erola Flina, Garija Kupera, uživao u jurnjavama i pucnjavama kauboja i mafijaša. Zajedno s društvom s Crvenog krsta, gde je stanovao, gledao je mnogo puta isti film skidajući pokrete i govor svojih idola.

PROČITAJTE JOŠ: Stara srpska tradicija u digitalnom dobu: evo kako je Bata Živojinović obeležio slavu i na Internetu (FOTO)

- Gledao sam razne Cisko Kidove i snevao, i sad mi je neshvatljivo da sam se preselio na to platno – rekao je svom biografu, filmskom kritičaru Božidaru Zečeviću.

U glumu je, kaže, upao kroz prozor. Vrzmajući se oko bioskopa 20. oktobar, kroz prozor u suterenu video je amatere AKUD Branko Krsmanović na probi. Pravi, a ne celuloidni glumci toliko su mu se dopali da je svakodnevno dolazio i gledao ih, naravno ne mirno, već dobacujući im i pokušavajući da skrene pažnju na sebe. 

- Da im ne bih smetao, rekli su mi da uđem. Ušao sam i ostao celog života – seća se Bata.

U ekipi u koju je kroz prozor upao bili su Soja Jovanović, koju Bata navodi kao glavnog krivca što se zaljubio u glumu, Radoš Novaković, zahvaljujući kome je dobio prvu šansu na filmu, Rade i Olivera Marković, Đuza Stojiljković, Mića Tomić, Bata Paskaljević...

Batin otac nije bio najsrećniji što mu se sin zamajava umetnošću, a Bata je u Krsmancu radio sve fizičke poslove, uglavnom statirao i iz prikrajka učio zanat. Sa njima je išao i na dve radne akcije, Šamac–Sarajevo i Beograd–Zagreb, a potom odlučio i da završi škole za glumu. Vredan i uporan, uz majčinu i sestrinu nesebičnu pomoć, za osam godina završio je Srednju glumačku školu u Nišu i Novom Sadu i beogradsku Pozorišnu akademiju na koju je primljen iz trećeg pokušaja. Studirao je u klasi Jovana Kulundžića, zajedno sa Radom Đuričin, Ružicom Sokić, Nikolom Simićem, Radmilom Andrić... Prvi aplauz na sceni dobio je na svojoj diplomskoj predstavi Laža i paralaža u Narodnom pozorištu, a zaslužio je najvišu ocenu. Na preporuku Soje Jovanović angažovan je u Beogradskom dramskom pozorištu, gde je radio deset godina. Za prvu ulogu na daskama koje život znače, namazali su ga imalinom. Bio je crnac Lesi u kultnoj Mački na usijanom limenom krovu Tenesija Vilijamsa. 

- Voleo sam da radim i mnogo sam igrao u pozorištu, ali neuspešno – kaže Živojinović. 

– Video sam da nemam nikakve šanse tu da prođem. U BDP su dolazili drugi, talentovani, školovani, a ja tu nisam video svoje mesto.

Ti drugi, po Batinom mišljenju bolji od njega, bili su njegovi drugovi iz Krsmanca, ali i Ljuba Tadić, Slobodan Cica Perović, Mika Viktorović, Sima Janićijević, Ksenija Jovanović i drugi, koji su nosili repertoar čuvenog pozorišta na Krstu. Iako kaže da za tih deset godina nije uradio ništa, Bata je igrao i po 300 predstava u sezoni i ostvario nekoliko zapaženih glavnih uloga, kao onu u Korenima Dobrice Ćosića, Brehtovoj Majci Hrabrost, Ćopićevom Nikoletini Bursaću...

- Nisam bio zadovoljan. Veliki uspeh za glumca bio je da dođe u Beograd i dobije posao, o tome su svi sanjali. Ja sam taj san ostvario, i tražio sam novi. Radio sam svašta, bio i moler, i milicioner u osmoj stanici u Božidara Adžije – seća se legendarni Valter. 

A onda je došao film. Bata je trčao s jednog probnog snimanja na drugo i tako jedini put u svom životu zakasnio na posao, probu u BDP-u. Tada se opredelio. Da bi dobio ulogu u Pesmi sa Kumbare, čak je i pevao na audiciji. Za glavnog glumca angažovan je neko drugi, kome je glas pozajmio čuveni operski pevač, ali je Bata ipak snimio svoje prve kadrove, u ulozi Velje iz Belog Potoka. Skroman kao i uvek, Bata kaže da su ga izabrali zbog fizičkog izgleda.

- Odgovaralo im je kako izgledam, bio sam visok, suv. A valjda su i gledali neku predstavu, pa su videli i da znam ponešto. 

Kao i u pozorištu, Bata je i na filmu radio sve i nije se libio ni da statira. Zvezdu u njemu prvi je video reditelj Veljko Bulajić, s kojim je počeo saradnju epizodom u filmu Vlak bez voznog reda 1959. godine, a potom snimio i filmove po kojima ga pamte milioni Kozara, Bitka na Neretvi, Veliki transport, Obećana zemlja. Prvi pokazatelji uspeha bile su mu nagrade, među kojima je tada najznačajnija bila Zlatna arena na festivalu u Puli. 

- Svake godine pojavljivao sam se u sve više filmova i ljudi su počeli da me pamte. Dobijao sam i poslove van Srbije, a prava popularnost došla je s prvom televizijskom serijom Građani sela Luga. Tada su počeli da me prepoznaju i na ulici, što mi je pričinjavalo veliko zadovoljstvo – kaže Bata i dodaje da je veoma brzo počeo da izbegava televiziju, jer se bojao da ga se publika ne zasiti. 

PROČITAJTE JOŠ: Glumački susret godine: ovako Bata Živojinović i Žarko Laušević poziraju za Instagram! (FOTO)

Na početku karijere najviše je igrao akcione junake, svojevrsne heroje rata i revolucije, kao i širok spektar likova iz naroda. Kada ga nazovu partizanskim glumcem, malo se i naljuti jer je, kako kaže, snimio samo tridesetak filmova s ovom tematikom. Iako tvrdi da nije birao uloge i da su mu sve podjednako drage, najviše su mu legle one u komedijama.

- Obožavam komedije. Za njih ne moraš da budeš ni zgodan ni lep – kaže glumac i konstatuje da se ne bi ’leba najeo ni kao ljubavnik.

- Da sam igrao samo ljubavnike i intelektualce, bio bih gladan i žedan. Ne stidim se toga. 

Na setovima se nije štedeo: bacao se u ledenu vodu, skakao iz helikoptera, lomio kosti, davio se nekoliko puta, a na snimanju filma Sok od šljiva skočio je naglavce na podvodnu stenu i slomio vrat. 

- Igrao sam sam sve što sam mogao i morao, sve one situacije u kojima bi gledaoci primetili da me neko menja. A ono što se ne vidi ko izvodi prepuštao sam kaskaderima, to je njihov posao. Nije teško da se gazi po blatu, pliva u hladnoj vodi, ali neke scene mogu da budu veoma rizične. Mi nismo obučeni da možemo do perfekcije da uradimo nešto što je izuzetno opasno i to moraju da rade profesionalci – kaže glumac koji se za potrebe filma Valter brani Sarajevo sunovratio na čeličnom užetu sa sahat-kule odravši pritom kožu sa oba dlana.

- Radio sam neke stvari opasne po život ne zbog svoje ambicije već zbog publike koja bi trebalo da vidi da sam to ja. Negde sam grešio i to sam platio. Ja sam od onih što se ne nauče dok ne lupe glavom o zid, i to bukvalno – naizgled bez žaljenja kaže Bata.

Da se nesebično daje profesiji, pokazao je i  2011. kada je snimajući svoj poslednji film Led, sa punih 78 godina ponovo povredio nogu koju je godinama lečio od gangrene.

Radio je više nego što običan čovek može, snimao čak po 14 filmova godišnje. Uz sve to, početkom devedesetih okrenuo se i politici. Kao poslanik Socijalističke partije Srbije proveo je 13 godina u republičkoj Skupštini, u Odboru za žalbe i molbe i za to vreme primio više od sto hiljada građana. Iako se mnogi nisu slagali s njegovim političkim opredeljenjem, a i sam je delovao razočarano posle nekih dešavanja i sukoba unutar partije, ostao je pri svom izboru.

- Politika nije za mena bila razočaranje, znao sam u šta ulazim. Nisam ni imao velike ambicije. Stalno su me gurali i forsirali da budem nešto više od običnog poslanika, čak i kandidat za predsednika. Svesno sam ušao u sve to, i gde sam bio, tu sam i ostao. SPS je stranka u kojoj ću uvek biti, ma šta svi drugi mislili o njoj – rekao je, a odanost partiji pokazao je i nedavno, u septembru ove godine, kada je u kolicima došao na Glavni odbor SPS-a.

Zbog stalnih angažmana na snimanjima a kasnije i u Skupštini i stranci, trpeo je njegov privatni život. Supruga Julijana, koji svi znaju kao Lulu, podizala je njihovo dvoje dece sama.

- Moja žena je nas troje, sina Miljka, ćerku Jelenu i mene, izvela na put – izjavljivao je često ističući da je brak jedina konstanta u njegovom burnom životu.

Julijanu je upoznao kao mlađu sestru svog druga, još dok je nosila pelene. Obratio je pažnju na nju tek kada je gledajući je kako igra košarku na Malom Kalemegdanu, shvatio da je izrasla u prelepu devojku. 

- Bila je to ljubav na drugi pogled – opisao je on početak 55 godina duge veze u kojoj su dobili sina Miljka (54) i ćerku Jelenu (51) kao i šestoro unučadi.

– Imao sam utisak kao da sam je tek tada prvi put video. Više nije bila mala, već lepuškasti devojčurak koji zavređuje pažnju.

Veliki šarmer za kojim su ludele žene širom sveta, nije imao veliku zavodničku reputaciju, ali odmah je uspeo da ubedi Lulu da pođe s njim u Skoplje, gde je igrao neku predstavu. Njen otac bio je veoma ljut zbog toga, pa je poslao telegram upravniku pozorišta tvrdeći da mu je glumac oteo mezimicu. Sve se ipak dobro završilo, a zaljubljeni par ubrzo se i venčao.

- Nije bilo vrdanja. Kada smo se vratili, nije mi bilo druge nego da se oženim kidnapovanom Julijanom – seća se Bata, koji je kasnije proputovao čitav svet i družio se s najlepšim ženama svog vremena, a ostao privržen svojoj ljubavi iz mladih dana.

Ona je znala da ga prati i da se nosi s njegovom slavom, a glumac joj je na tome javno zahvalio primajući nagradu za životno delo: 

- Svi znaju kako je tekao moj privatni život koji u stvari nisam ni imao. Hvala mojoj Luli, ženi koja je uvek bila uz mene i koja je gradila moj karakter. 

Kada se danas osvrne na svoj život, Bata je siguran da nema za čim da žali. Naprotiv.

- Dobio sam više nego što sam očekivao i u najluđem snu. Dobro sam i prošao kako sam počeo: u prvom filmu ubili su me posle dva kadra.

SVE SLIKE POGLEDAJTE U GALERIJI SLIKA.

Tekst: Vera Nikolić