Na putu do tebe (7. deo)

-U petak je priredba za kraj školske godine i ja učestvujem u programu – veselo je cvrkutao u kupatilu, dok su se zajedno češljali isred ogledala – To je jedna pesma u kojoj nas nekoliko recitujemo po jednu strofu.

-Dobro, potrudi se da naučiš i nemoj da se zbuniš zbog publike.

-Neću, nisam ja mali!! – pobunio se.

-Izvini, izvini, nisam htela da te uvredim – šalila se, razbarušivši mu tek napravljenu frizuru.

-Pa vidi šta si sad  uradila!! – ljutnuo se – Sad moram sve ispočetka.

-Hahahahahaha…. – smejala se – Za koga se ti to tako lickaš??

Pogledao je zbunjeno i jako pocrveneo.

-Ni za koga! – odbrusio je.

-Dobro … - klimnula je – I kako se zove ta devojčica?

-Mamaaaaaaaaaaaaaa!!! – zavapio je ljutito.

-Dobro, izvini, samo sam pitala.

Zaćutao je i nastavio da namešta frizuru. Kada je bio zadovoljan, pogledao je sa leve, pa sa desne strane i susreo njen nasmešen pogled.

-Dakle…?

-Zove se Aleksandra – priznao je – Ide u četvrto tri…

-Lepo – odvratila je – Sigurno je jako slatka.

-Nije! – odrečno je odmahnuo – Lepa je i jako pametna.

-Oh!! To je dobitna kombinacija.

-Naravno! – samouvereno je rekao – Nisam ja glup!

-Nikako! Nisam ni sumljala u tvoj ukus – šaljivo je odvratila.

-Samo se ti smej! – ljutio se – Uostalom, videćeš je u petak, pa ćeš se uveriti.

-Naravno… Jedva čekam.

PageBreak

-Moram da se vratim u Beč – rekao je – Iskrsle su neke neodložne obaveze. Pokušao sam da se odgodim za još neko vreme, ali nisam uspeo…

-Razumem – rekla je, stežući nesvesno telefonsku slušalicu – Kada krećeš?

-Ujutru… prvim  letom…

-Aha… - nije znala šta da kaže.

Sve ono što se dogodilo, a još više ono što nije, ostavljalo je toliko otvorenih pitanja koja se nije usuđivala da postavi.

-Voleo bih da te vidim večeras… - nastavio je.

-Znam… - neodređeno je odgovorila.

-Mislio sam da dođeš kod mene…

-Da…

-“Da” znači da dolaziš ili…

Ćutala je par sekundi. Znala je da ako ode, to neće biti kao i bilo koje drugo veče, a ako ne ode, možda će sa njegovim odlaskom čarolila nestati…

-Da, dolazim… - u sekundi je odlučila.

-Čekam te…

PageBreak

Dok je stajala pred njegovim vratima, obuzimala je sve jača panika. Pomešan osećaj straha i uzbuđenja.

Kada je otvorio i pogledao je, imao je utisak da joj je trebalo puno snage da dođe do njega.

-Uđi – rekao je, znajući da je ne sme odmah uzeti u zagrljaj u poljubiti, ma koliko je to želeo – Sipaću nam piće – dobacio je preko ramena.

Sela je na sofu, sva u grču. Dodao joj je čašu i stao kraj prozora, na nekoliko koraka od nje. Pijuckala je polako, sa ukočenim izrazom na licu.

Spustio je svoju čašu, a potom uzeo i njenu.

-Dođi… - pružio joj je ruku.

Polako je ustala i došla do njega. Posmatrao je njene lepe oči koje su bile pune brige i neigovorenih pitanja. Obgrlio je oko struka i naslonio njeno telo uz svoje. Poljubio je nežno, čekajući odbijanje. Nije se odupirala, niti ga zaustavila. Ponovo je poljubio nežno, a potom onako kako je zaista želeo. Ruke su mu kliznule niz njene oble bokove, a potom se zavukle ispod košulje. Ljubili su se dugo, kao da nisu mogli da odvoje usne. Otkopčao joj je košulju i pustio je da sklizne sa ramena. Jovana je teško disala, grudi su joj se nadimale ispod čipkastog veša. Otkopčao je kopču na leđima i oslobodio ih, uz uzdah pun želje za njom. Kada je dotakao, malo je uzmakla,  kao da se predomišlja.

-Želiš da prestanemo? – upitao je.

-Ne… - primakla je usne njegovim.

Svlačili su jedno drugo brzo, nestpljivo. Podigao je i odneo do kreveta. U njegovim rukama bila je tako mala, tako krhka. Divio se njenom telu, šapućuči joj slatke besmislice. Zadrhtala je kada su im se tela spojila i tiho zajecala.

-Jesam li te povredio? – zabrinuto je prošaputao – Samo mi reci, molim te…

-Ne… - u njenim snenim očima video je ono što mu je potom i rekla - Tvoja sam…

-Da, moja si i sada te više ne puštam… - šaputao joj je na uho – Moja si zauvek…

-Želim te, želim te… - ponavljala je tiho.

-Jovana, Jovana…

PageBreak

Polako je otvorila oči. Imala je utisak da nije ni spavala.Krevet je bio prazan… Bob je otišao, zaboravljajući svoj miris na jastučnici. Zagnjurila je lice u jastuk i udahnula. Već joj je toliko nedostajao…

Na stočiću je pronašla poruku ispisanu mekim, lepim rukopisom.

“ Nisam želeo da te budim…

Mrzim opraštanja i rastanke…

Misliću na tebe,

Bob. “

Uzdahnula je i presavila papir. Obukla se i papirić spremila u tašnu. Pogledala je kroz prozor na ulicu. Napolju je bio dan, naizgled običan dan, kao i svaki drugi. Zatvorila je oči i pustila slike da se smenjuju. Htela je da još jednom sve proživi, pre nego što se vrati u stvarnost. Posle svega imala je samo jednu opciju. Da sačeka i vidi šta joj je budućnost spremila…

Nastaviće se...