Zatvorila je oči i pustila slike da se smenjuju. Htela je da još jednom sve proživi, pre nego što se vrati u stvarnost. Posle svega imala je samo jednu opciju. Da sačeka i vidi šta joj je budućnost spremila…
-U petak je priredba za kraj školske godine i ja učestvujem u programu – veselo je cvrkutao u kupatilu, dok su se zajedno češljali isred ogledala – To je jedna pesma u kojoj nas nekoliko recitujemo po jednu strofu.
-Super! Jesi li naučio tekst?
-Onako… - neodređeno je rekao – Nešto znam, ali naučiću do petka.
-Dobro, potrudi se da naučiš i nemoj da se zbuniš zbog publike.
-Neću, nisam ja mali!! – pobunio se.
-Izvini, izvini, nisam htela da te uvredim – šalila se, razbarušivši mu tek napravljenu frizuru.
-Pa vidi šta si sad uradila!! – ljutnuo se – Sad moram sve ispočetka.
-Hahahahahaha…. – smejala se – Za koga se ti to tako lickaš??
Pogledao je zbunjeno i jako pocrveneo.
-Ni za koga! – odbrusio je.
-Dobro … - klimnula je – I kako se zove ta devojčica?
-Mamaaaaaaaaaaaaaa!!! – zavapio je ljutito.
-Dobro, izvini, samo sam pitala.
Zaćutao je i nastavio da namešta frizuru. Kada je bio zadovoljan, pogledao je sa leve, pa sa desne strane i susreo njen nasmešen pogled.
-Dakle…?
-Zove se Aleksandra – priznao je – Ide u četvrto tri…
-Lepo – odvratila je – Sigurno je jako slatka.
-Nije! – odrečno je odmahnuo – Lepa je i jako pametna.
-Oh!! To je dobitna kombinacija.
-Naravno! – samouvereno je rekao – Nisam ja glup!
-Nikako! Nisam ni sumljala u tvoj ukus – šaljivo je odvratila.
-Samo se ti smej! – ljutio se – Uostalom, videćeš je u petak, pa ćeš se uveriti.
-Naravno… Jedva čekam.
