Zlatni dani (7. deo)

-Helena, šta to govoriš?! – bio je bled i uzdrman.

Katarina nije imala šta da kaže. Sve je rekla, priznala je istinu i sada je čekala svoju kaznu.

Pogledao je pogledom punim gorčine. Nedeljama se poigravala sa njim, lagala ga i pretvarala se…

-Znaš koliko mrzim laži… - glas mu je bio napukao.

-Znam… - prošaputala je.

-Je li ti ikada palo na pamet da možeš nekoga da povrediš svojim lažima??

Ćutala je, pognute glave. Naravno da jeste, ali sve se dogodilo neplanirano. Nije mogla ni da sanja kuda će je želja da nastupa odvesti sa njim… Znala je da nema nimalo smisla da se pravda i objašnjava, zato nije ni pokušavala. Najednom joj je prišao i zagledao joj se u lice.

-Bože, da li je moguće da nisam video…? – rekao je za sebe – Jednostavno, ne mogu da verujem… - pogledao je još jednom gorko, razočarano -  Molim te idi, ne mogu sada da podnesem tvoju blizinu…

Otvorila je vrata i izašla, dok su joj se oči punile suzama.

Idućeg jutra našao je njen otkaz na stolu. Otišao je do kadrovskog referenta i dobio informaciju da je dala otkaz i otišla. Vratio se u svoju kancelariju, seo i prazno zagledao u zid.

Katarina se preselila u drugi hotel i pozvala Karla na piće. I njemu je priznala sve, čak i svoja osećanja prema Marku. 

PageBreak

-Fantastična priča! Baš si me iznenadila, nisam znao da si tako hrabra! A da nisi ipak malo prenaglila sa Markom? – upitao je – Možda nije trebalo da odeš tako…

Slegla je ramenima. Nije videla svrhu da ostaje i čeka da je on izbaci. Ostalo joj je da reorganizuje svoj život i posveti se pevanju, zbog kojeg je sve i počelo. Ako je oni još uvek žele…

-Naravno da ostaješ – rekao je Karlo – Ali, moram da te upozorim da je ovo jedno malo mesto gde je teško izbegavati nekoga…

-Potrudiću se  - odvratila je – Hvala ti na razumevanju, pravo si srce.

-Ne brini, siguran sam da će sve biti u redu, samo mu daj malo vremena…

-Eh… - uzdahnula je bolno – To se nikada neće dogoditi…

Prošla je čitava nedelja. Nijedan poziv, niti poruka od Marka. Nije da je očekivala da će je pozvati, ali se ipak u dubini duše nadala… Karlo je nagovorio da načini prvi korak i nazove ga, ali joj je glas operatera rekao da birani broj ne može da primi poziv. Kada ga je pozvala u hotel, rekli su joj da je otišao na odmor. Poslala mu je poruku, ali nije dobila odgovor. Shvatila je da je Marko jednostavno prekinuo svaki kontakt sa njom.

Ni nekoliko nedelja kasnije očaj koji je osećala nije jenjavao. Karlo je kritikovao jer je strašno smršala i na nastupe dolazila očiju natečenih od plača. Naterao je da obeća da će prestati da muči sebe. Posle toga je sa lažnim osmehom dolazila na posao i glumila da je sve prošlo i da je prebolela Marka.

Sredina avgusta bila je vrela. Topila se pod šminkom pred ogledalom, uzalud pokušavajući da rumenilom prikrije blede obraze. Ustala je da se umije, ali je nemoć najednom postala prejaka. Pošla je ka vratima da pozove nekoga, usput se pitajući zašto se vrata udaljavaju i zašto se u sobi najednom smračilo. 

Dok je, malo kasnije, polako pokušavala da otvori otežale kapke, shvatila je da više nije sama. Karlo je unezvereno govorio nekome da pozovu hitnu pomoć, a ona je bezuspešno pokušavala da otvori usta i kaže da nije potrebno. Onda je ponovo utonula u meku nesvesticu u kojoj joj je bilo svejedno.

Polako je zatreptala i kroz maglu i spuštene trepavice primetila zabrinuto lice kako se nadvija nad njom. Kada se magla malo razišla, videla je Markovo bledo lice. Iza njega je virio Karlo, brišući svojom belom maramicom znojavo lice. Otvorila je oči sa mukom i pokušala nešto da kaže.

PageBreak

-Nemoj ništa da govoriš – prekinuo je Marko – Biće sve u redu…

Karlo se nasmešio i pobegao iz sobe, da bi ih ostavio nasamo.

Ćutali su. Osećala se iscrpljeno, a grlo su joj bilo suvo.

-Da li bi mogao da mi doneseš malo vode? – prošaptala je.

Poslušno je otišao do česme i sipao joj punu čašu vode. Iskapila je i vratila mu čašu.

-Pitam se šta li još kriješ od mene? – rekao je, gledajući je meko.

-Ništa… - odvratila je – Otkuda ti uopšte ovde?

-Karlo me je pronašao i rekao mi da si u bolnici… – privukao je stolicu i seo pored nje - Kako se osećaš?

Slegla je ramenima.

-Biću dobro…

-Hoćeš da kažeš, bićete dobro… - ispravio je.

Zurila je u njega sa nerazumevanjem.

-Ko to mi? – upitala je.

-Ti i beba – nasmešio se – Nemoj mi reći da nisi znala da si trudna?

-Ko? Ja?! Nisam trudna, otkuda ti takva ideja??  - odmahnula je rukom.

-Šapnuo mi je doktor – i dalje se smešio – Zato ti je bilo loše. Ne jedeš redovno, ne spavaš dovoljno i eto…  Od danas će to morati da se promeni. Neću dozvoliti da naudiš ni bebi, ni sebi.

Pomislila je da je još u nesvesti ili da sanja, ali njegov razneženi izraz na licu i ruka kojom je nežno stiskao njenu su je uverili da je potpuno budna. Na licu mu je blistao osmeh, a u očima se opet pojavile one zlatne tačkice.

-Još pre nekoliko minuta sam strepeo da ćeš umreti od neizlečive bolesti, a onda sam otkrio da nosiš naše dete! Šta mi to radiš Katarina?! Kakva li me iznenađenja tek čekaju sa tobom…

Odjednom joj je postalo jasno da i on nju voli. Nju, Katarinu Marić!  Ćutala je i ugnjezdila se u njegovom zagrljaju, jer nije želela da pokvari trenutak.

PageBreak

Venčanje je usledilo vrlo brzo. Zahvaljujući učešću i trudu oba hotela, a naročito jer je Karlo na sebe preuzeo čitavu organizaciju, sve je bilo impresivno i predivno. Njihove porodice su se odmah složile kao da se znaju godinama i zdušno su uživale u prekrasnom venčanju.  Katarina je imala prelepu haljinu i na čuđenje onih koji nisu znali da je trudna, neverovatan apetit. Marko je izgledao beskrajno šarmantno u belom, savršenom skrojenom odelu, a Karlo je bio svuda i brinuo o svemu. Ipak, nije propuštao priliku da svaki čas dotrči do Katarine i poljubi je u obraz.

-Divna si mila!! – razneženo je gledao.

-I ti, dragi moj Karlo! Šta bih ja bez tebe?

-Drago mi je da si zadovoljna, trudim se da sve bude savršeno.

-I  jeste! Beskrajno sam ti zahvalna na svemu.

-Šta se to ovde događa? – prekinuo ih je Marko veselo – Jel` to Karlo pokušava da mi ukrade mladu?

-Dragi… - uglas su rekli, a onda svi troje prsnuli u smeh.

Marko je privukao i nežno poljubio.

-Idem, neću da učestvujem u ovoj patetičnoj sceni iz ljubića… - zakikotao se.

-A ti? – prošaputao joj je na uho.

-Šta ja? – namrštila je, ne razumevajući.

-Hoćeš li ti da učestvuješ u ovim patetičnim scenama samnom?

-Uvek…

-Hmmmm… Pogrešan odgovor…Pokušaj ponovo.

-Zauvek!

-Tačan odgovor! Mlada damo, osvojili ste glavnu nagradu, medeni mesec za dvoje i život u troje, četvoro, petoro…

Prekinula ga je i zatvorila mu usne poljupcem. Dok su se njegove ruke sklapale oko njenog struka, pomislila je kako je sve moglo biti i drugačije i da su ih ponos i tvrdoglavost mogli zauvek razdvojiti. Za svaki slučaj, da bi bila sigurna da ne sanja, još jače ga je zagrlila uživajući u osećanju potpune sreće i poslednjim zlatnim danima leta. 

Vesna Gavrilović