Tu noć gotovo da nije oka sklopila. Satima je pred ogledalom probala haljine, šminku i nameštala periku, dok nije bila potpuno zadovoljna. Premorena i uzbuđena kasnije nije mogla ni da zaspi. San je sustigao negde u svitanje, a alarm na njenom mobilnom telefonu se oglasio neočekivano brzo. Jedva je smogla snage da ustane i ode do tuša. Voda je za nju imala uvek okrepljujuću moć i ubrzo se osećala preporođenom i spremnom za novi dan. Pre nego što je napustila svoj sobičak, još jednom je provirala u orman i nežno prešla prstima preko haljina. Uzdahnula je i puna elana požurila u restoran da na brzinu popije kafu pre početka smene.
U sali je zatekla svoje prijateljice u živom razgovoru.
-Dobro jutro devojke! – veselo ih je pozdravila.
-Hej! – Milica mahnu – Pa gde si ti devojko juče? Svuda smo te tražile…
-I zbarinule se za tebe! – dodala je Jelena.
-Oh, baš mi je žao. Bila sam u Budvi, prijateljica mi se javila da dolazi i pozvala me da se vidimo.
-Pa mogla si da nam kažeš… - durila se Jelena.
-Oprostite, nisam se setila… Nisam znala da ćete me tražiti…
-Svašta! Pa naravno da hoćemo. I Marko te je tražio… - značajno je pogledala.
-Marko?! Zašto? Nešto nije u redu? – zabrinuto ih je pogledala.
-Ne znam…- slegla je ramenima – Pitao je za tebe…
-Dobro, javiću mu se pre smene… - brzo je premotavala film u glavi, pitajući se šta je pogrešno uradila – Valjda nije ništa strašno.
-Ma sigurno je neka glupost, ne brini – umirivala je Milica – Ali, najbolje da mu se odmah javiš.
-Da, odmah ću… Vidimo se na pauzi…
Dok je koračala ka Markovoj kancelariji, kolena su joj lagano klecala. Nije se toliko brinula za posao, koliko se plašila da nije nešto vezano za njen plan… Ali, kako je on to mogao da zna, umirivala je sebe…
Pokucala je lagano i sačekala da je pozove unutra. Kada je otvorila, zapahnuo je hladan, klimatizovan vazduh pomešan sa mirisom njegovog parfema. Duboko je udahnula i nasmešila se.
-Dobar dan! Čula sam da ste me tražili juče…
-Dobar dan Katarina – pokazao joj je rukom na stolicu – Jesam, nije vas bilo ovde…
-Pa, bila sam u Budvi da se vidim sa prijateljicom koja tamo letuje…
-Ah, tako… - nezainteresovano je odmerio – Hteo sam da vam poverim jedan zadatak, ako ste saglasni… To se, naravno, dodatno plaća, ako vas zarada zanima…
-Pa… da.., mislim, zavisi o čemu je reč… - neodlučno je odvratila.
-Nije ništa strašno, ne brinite – nasmešio se kiselo, kao da ga zamara njena zabrinutost – Jedna naša stara gošća želi da ima osobu od poverenja, nekoga ko može da joj pomogne da uvek dobije terapiju na vreme, donese joj neku sitnicu ili žurnale u sobu i slično… Dakle, ništa teško, a lepo se plaća… Šta kažete? – upitno je pogledao.
-Pa… hvala što se se mene setili, lepo je znati da imate dobro mišljenje o meni…
-Da nemam, ne biste sada ovde sedeli…
-Da, jasno…Ne vidim zašto ne bih mogla to da uradim, ako vi mislite da ću ja odgovarati staroj gospođi.
-Moje mišljenje nije dovoljno. Gospođa Ristić će dati konačan sud o tome.
-Naravno – osećala se glupo što je potencirala na tome da on ima o njoj lepo mišljenje – U kojoj sobi je gospođa i kada je najzgodnije da joj se javim?
-U sobi 306, mislim da možete odmah posle doručka.
-Hvala vam – ustala je i neodlučno zastala kao da čeka još nešto, ali Marko je već dohvatio telefon i počeo da bira brojeve.
Zastao je i upitno je pogledao.
-Trebate još nešto?
-Ne.., izvinite… Do viđenja.
-Prijatno Katarina.
Izašla je iz kancelarije i zastala u pustom holu da se sabere. Taj muškarac je na nju delovao tako da je u njegovoj blizini najednom postajala nespretna i nezanimljiva do neshvatljivih granica. Došlo joj je da samu sebe pljusne, ali šteta je već ionako bila učinjena. Bila je sigurna da Marko misli da je strahovito glupa i dosadna. Uostalom to mu se i na licu jasno videlo. Nije je čak pošteno ni pogledao. Pretpostavila je da je zato izabrao za taj posao baš nju jer je misilio da će se tako dosadna osoba najbolje slagati sa izlapelom staricom.
-Uh!! Kako sam besna i na njega i na sebe! – procedila je kroz zube – Najradije bih ga uhvatila za onu uštirkanu kragnu od košulje i dobro prodrmala!!
Obazrivo je pokucala na vrata sobe 306. Čula je korake i vrata su se sasvim malo otvorila.
-Izvolite? – sumljičavo su je posmatrale živahne tamne oči.
-Dobar dan gospođo Ristić – ljubazno je osmehivala – Poslao me je menadžer, gospodin Vujić… Rekao mi je da vam je potrebna pomoć…
-Ahaaa… - starica se široko osmehnu – Izvoli dete, nisam znala da si to ti…
-Hvala – osmehnula se sa olakšanjem, jer starica je delovala dosta simpatično - Nadam se da ću vam odgovarati…
-Ma hoćeš svakako, samo ako nisi zaboravnija od mene – zakikotala se – Znaš, pamet me polako napušta u sadašnjem vremenu… - kucnula je prstom u čelo – U prošlom je sve u najboljem redu.
-Heheheheheee… - nasmejala se Katarina – Izvinite, nisam se predstavila – pružila je ruku – Katarina Marić.
-Marić, kažeš… Imala sam jednog udvarača, doktor Dobrivoje Marić se zvao… - zamislila se – Bio je jako zgodan, a ja jako verena u to vreme… - opet se zakikotala veselo – Da nisam bila toliko ozbiljna devojka u to vreme, ko zna šta bi bilo…
Katarini se starica dopadala sve više – Verovatno vam nije bilo suđeno…
-Ma, pusti te “velike narodne mudrosti” – odmahnu starica – One su izmišljene da pokore ljudski duh i učine nas poslušnim i pomirljivim.
-Pa sad… - slegla je ramenima – Ne mogu da kažem da se ne slažem sa vama.
-Naravno da se slažeš, pametna si devojka, koliko vidim. Daću ti jedan dobar savet. Uvek poslušaj svoje srce i svoj instikt. Ne veruj “zdravom razumu”, kajaćeš se… Ja sam se uvek vodila razumnom i šta sada imam od toga… Umesto uspomena ja se pitam “šta bi bilo da je bilo …”
-Verovatno ste u pravu… - zamišljeno je odvratila – Ali nekada je jako teško doneti pravu odluku…
-Slažem se u potpunosti – klimnula je starica - Ali srce ne laže…
Katarina se nasmešila. Bilo joj je drago što je upoznala ovu zanimljivu staricu i bila je zahvalna Marku na tome.
-Recite mi kako mogu da vam pomognem?
-Evo – starica dohvati kesu punu lekova – Treba da svratiš tri puta na dan i daš mi terapiju. Često mi se desi da ne znam da li sam već uzela lekove ili ne, pa lekove popijem ili dva puta ili nijednom. Jednom sam se zamalo ubila jer sam sve uzela po nekoliko puta… Neka ovo bude kod tebe, da ja ne padnem u iskušenje, a ti navrati i donesi mi dozu. To bi bilo to.
-Nema problema, budite bez brige gospođo Ristić.
-Uh, bez formalizma molim! – starica napravi kiselo lice – Zovem se Eleonora i molim te da me oslovljavaš imenom. Ja ću tebe zvati Katarina– nasmešila se.
-Pristajem, ali samo kada smo same – odvrati Katarina – Kad bi Marko čuo da vas tako zovem… - zakolutala je očima.
-Marko?
-Pardon, gospodin Vujić, menadžer…
-Ahaaaaa… - starica klimnu – A tebi je izgleda važno njegovo mišljenje?
-Pa… - skrenula je pogled – On je menadžer i njemu odgovaram za svoj rad.
-Hmmmm… - starica se smeškala – Ako me instikt ne vara, a to se retko događa, čini mi se da ti se Marko dopada?
-Jao, ma neeeee… - branila se.
-Od mene ništa ne može da se sakrije – zapretila joj je prstom uz osmeh – Ove stare oči vide sve.
-Pa, ne znam… Nisam sigurna šta se dešava kada sam blizu njega, ali se nekako uvek sva spetljam, ili ispadnem glupa i smotana… - priznala je.
-Ha! Znala sam! To je znak da ti se on dopada!
-Mislite?
-Sigurna sam! Ne brini, toliko ću te nahvaliti kod njega da će morati da promeni mišljenje.
-Nema potrebe Eleonora, nije ni važno…
-Samo ti slušaj ovu iskusnu starinu i videćeš da ima ovde… - ponovo se kucnula po čelu – još puno toga što nije zarđalo.
Nasmejala se i slegla ramenima. Zapravo ni sama nije bila sigurna da li joj se Marko dopada ili je plaši…
Nastaviće se...
Vesna Gavrilović
Još uvek nema komentara - sjajna prilika da pokreneš diskusiju.