Srce boje rasola (3. deo)

Amendiljo se, kao udaren gromom bolne istine, uhvati za glavu. Ninja sede na krevet i zajeca još jače.

„Ko je on?”, upita Amendiljo glasom koji je odjednom odavao utisak potpune kontrole.

„Ne mogu da ti kažem”, prošaputa ona, držeči ruku na grudima, i gledajući ga kao da čeka presudu. „Dala sam mu privezak, dala sam mu srce, kao znak svoje ljubavi.”

Amendiljo duboko uzdahnu i jedva se uzdrža da ne zaplače. Zatim pogladi svoj stomak, i svečanim glasom pravog gospodina, trudeći se da zvuči uverljivo, reče da mu je drago.

„Bio sam u pravu. Svako ima srca, je l’ tako, Mala?”

Ona klimnu glavom, sa očima punim zahvalnosti.

„Sad, možda, mogu i tebe da volim”, reče i ispruži ruke prema njemu.

Amendiljo joj se tužno osmehnu, pomazi je po kosi, kao da se zauvek oprašta od nje, i izađe iz sobe.

Madam Esperanca i devojke, narednih meseci malo su se čudile što najfiniji među svom gospodom koju su ikada srele, među svim njihovim mušterijama, Amendiljo Prizma de Suenjos, više ne svraća u kuću u Ulici Vetrova, ali, kad su se njegovi mirisi potrošli, kad su ishlapili, i kad su ih smenili novi mirisi muškaraca, zaboravile su da se čude.

Ninja je primala muškarce još neko vreme, nadajući se da će se vratiti i Amendiljo, njen prijatelj koji ju je razumeo, i portugalski konjokradica u koga se zaljubila, i kome je poklonila srce.

Ali, niko se nije vratio.

Obrazi su joj bili sve crveniji, oči sve istaknutije, a onda jednoga dana, načisto preblede, i sklopi oči.

Legenda kaže da se Amendiljo Prizma de Suenjos oženio ženom koja je imala veliko srce i da je sa njom dugo živeo u srećnom braku. Više nikada nije svratio u Ulicu Vetrova

Portugalski pustahija se više nije pojavio. Pričalo se da je iste go¬dine ubijen u jednom masli-njaku u blizini Barselone, ali to niko sa sigunošću nije mogao da potvrdi.

Istina je da je iz cele ove priče preživeo samo privezak od rozen kvarca, kamen koji privlači ljubav.