Srce boje rasola (2. deo)

Amendiljo, budući da je bio čovek koji svaki svoj naum izvede do kraja, nije bio ni pokoleban, ni očajan, bio je uveren da je Ninja to sebi utuvila u glavu, pa je nastavio da se bori za njeno srce. Njegovo srce bivalo je sve veće i veće, i toliko je bilo poraslo da joj, jednog dana, prethodno dobro razmislivši, ponudi brak. Mislio je da je to poslednji adut koji ima i da se tako nešto ne odbija. Da samo takvo pitanje i ponuda, mora da raskravi i najtvrđe srce.

I Amendiljo privremeno odustade od braka, ali ne odustade od traženja ključa, leka i melema za njeno srce. Išao je kod apotekara da mu naprave lek za tu boljku za koju nikada ranije ne beše čuo, ali je sve to ostajalo bez uspeha.

Vračare i putujući magovi, vlasnici tajnih recepata za srećan život, pravili su joj kapi od mešavine krvi žabe krastače i rotkvica, meleme od ruža i bibera, esencijalna ulja od retkih biljaka, tucali su orahovu ljusku, koja simboliše tvrdo i malo srce, i mešali ga sa prahom bisera dovučenih čak iz japanskih mora, koji joj je on stavljao u čaj, ali ništa nije pomagalo.

Čak je izgledalo da, što se on više trudi, Mala postaje sve otpornija. Taj kamenčić njenog srca postajao je sve tvrđi. Nije mogla da ga voli.

A onda, on pronađe neku mudru ženu koja je znala lekove za sve boljke, koja je porađala, sahranjivala i pomagala kod svih vrsta tegoba u donjem trbuhu, i ona mu reče da, ako je već tako ozbiljna stvar – da postoji još samo jedan lek: da joj kupi rozen kvarc.

Da, ako to ne pomogne, da jadnici stvarno nema pomoći, i da je, onda, Bog obeležio, uzimajući joj najvažnije čulo – ono koje je odgovorno za ukus, miris i boju ljubavi. „Taj kamen”, reče, „privlači ljubav”.PageBreak

Amendiljo ode kod juvelira i naruči mu bogati medaljon, optočen zlatom i dijamantima, ali juvelir ga odvrati od tako ekstravagantnog poklona. 

„Rozenkvarc je”, reče, „jeftin kamen i ne trpi zlato i dijamante. Što je jednostavnije urađen, to je delotvorniji.” 

Zaljubljeni gospodin Prizmo de Suenjos ga posluša i dade da se uradi mali obični privezak u srebrnom ramu, u obliku srca, kako mu je savetovano, verujući da će njegovom jednostavnom lepotom, i njegovom pozitivnom magijom pridobiti srce koje niko nije osetio.

I Amendiljo se pojavi kod Ninje, noseći privezak u obliku srca, od mutnog roze kamena, sa kačkicom od srebra. Reče joj sve što je bio čuo o ovom magičnom kamenu ljubavi, stavi joj ga oko vrata, i ponada se da će magija tog kamenčića sve da promeni.

Nije prošlo ni pola meseca, a Ninja dobi ružičastu boju u licu. Esperanca i njene devojke mislile su da je to zbog toga što je stigla sezona cvekle, a možda i zato što je Ninja u poslednje vreme češće bila na vazduhu – svako po podne izlazila bi na pola sata da se prošeta.

Niko nije mogao ni da pretpostavi da je promena u izgledu Male, u bilo kakvoj vezi sa kratkom i bučnom posetom jednog portugalskog pustahije, koji je kod madam Esperance svratio da prenoći, i da se sakrije, bežeći od potere koja je za njim krenula zbog krađe konja.

Taj pustahija, konjokradica i čovek sa nepresušnom žeđi za vinom, kome niko nije uspeo da zapamti ni ime, koji je proveo sa Ninjom nekoliko noći, i čak je i ostao dužan madam Esperanci troškove za hranu, pobegao je u zoru, ne ostavivši nikakav poklon Ninji, ne ostavljući joj išta - osim obećanja da će se vratiti.PageBreak

Šta se tada među njima događalo, niko pouzdano ne može da kaže, tek, Ninja se promenila. Ne samo da je dobila boju u licu, i ne samo što je stalno izlazila na vazduh, nego je i njen pogled bio drugačiji – zamišljen i setan. Magija kamena, ili magija konjokradice – tek – delovalo je.

Kad se Amendiljo Prizmo de Suenjos pojavio posle nekoliko dana, odmah je video promenu na njenom licu, u njenim očima i u njenom držanju. Bilo mu je jasno da je kamen delovao, i da je Ninjino srce pronađeno.

Srećan zbog toga što je bio u pravu i što nije odustajao, on Ninju obasu poklonima, i sav radostan pođe sa njom u njenu sobu.

Uvek kad bi ušli u sobu, ona bi stala mirno, kao lutka, i puštala bi Amendilja da je svuče. Skidao bi joj prvo šal, pa bi otkopčavao dugmad na njenoj haljini, zatim bi joj skidao žipon, a na kraju bi mu dopustila da joj nežno odvezuje trake na stezniku.

Sada mu se, čim je zatvorio vrata, Ninja baci u zagrljaj i poče da plače. Zarila je svoju glavu u njegove grudi, i tresla se jecajući.

„Vidiš da sam bio u pravu”, reče zadovoljno Amendiljo, mazeći je očinski po crvenkastim loknama. „Ti ipak imaš srce, čim možeš da plačeš.”

Ninja samo klimmu glavom, i briznu u plač još jače.

Amendilja ispuni talas ljubavi kakav nikada do tada nije osetio.

„Hvala ti, dragi prijatelju”, reče ona, dok su joj jecaji prekidali dah, „ja sam se zaljubila i stvarno, kao što si rekao, nisam bez srca.”

„To je divno, Ninja, ima li ičeg lepšeg od ljubavi”, upita je zadovoljno Amendiljo, odmaknuvši njenu glavu sa svojih grudi i gledajući je pravo u oči.

„To se ne bira”, reče ona jecajući.

„Ne, stvarno se ne bira”, ponovi on sa smeškom, ali taj osmeh se u sekundi pretvori u bolan grč na njegovom licu.

Počeo je da shvata šta mu ona govori.

Odmaknu je od sebe, skinu joj svileni šal koji je nosila oko vrata i na njenom dekolteu ne nađe ništa osim male bordo masnice koju je napravio neko drugi. Srce od rozenkvarca nije bilo tu.

Mirjana Bobić Mojsilović (Iz romana „Tvoj sam")