Amendiljo, budući da je bio čovek koji svaki svoj naum izvede do kraja, nije bio ni pokoleban, ni očajan, bio je uveren da je Ninja to sebi utuvila u glavu, pa je nastavio da se bori za njeno srce. Njegovo srce bivalo je sve veće i veće, i toliko je bilo poraslo da joj, jednog dana, prethodno dobro razmislivši, ponudi brak. Mislio je da je to poslednji adut koji ima i da se tako nešto ne odbija. Da samo takvo pitanje i ponuda, mora da raskravi i najtvrđe srce.

Ali, Ninja ga ljubazno odbi.

„Mogu i da se udam za tebe, ali ako želiš ženu koja te neće voleti, onda me uzmi. Meni je svejedno.” 

I Amendiljo privremeno odustade od braka, ali ne odustade od traženja ključa, leka i melema za njeno srce. Išao je kod apotekara da mu naprave lek za tu boljku za koju nikada ranije ne beše čuo, ali je sve to ostajalo bez uspeha.

Vračare i putujući magovi, vlasnici tajnih recepata za srećan život, pravili su joj kapi od mešavine krvi žabe krastače i rotkvica, meleme od ruža i bibera, esencijalna ulja od retkih biljaka, tucali su orahovu ljusku, koja simboliše tvrdo i malo srce, i mešali ga sa prahom bisera dovučenih čak iz japanskih mora, koji joj je on stavljao u čaj, ali ništa nije pomagalo.

Čak je izgledalo da, što se on više trudi, Mala postaje sve otpornija. Taj kamenčić njenog srca postajao je sve tvrđi. Nije mogla da ga voli.

A onda, on pronađe neku mudru ženu koja je znala lekove za sve boljke, koja je porađala, sahranjivala i pomagala kod svih vrsta tegoba u donjem trbuhu, i ona mu reče da, ako je već tako ozbiljna stvar – da postoji još samo jedan lek: da joj kupi rozen kvarc.

Da, ako to ne pomogne, da jadnici stvarno nema pomoći, i da je, onda, Bog obeležio, uzimajući joj najvažnije čulo – ono koje je odgovorno za ukus, miris i boju ljubavi. „Taj kamen”, reče, „privlači ljubav”.PageBreak

Amendiljo ode kod juvelira i naruči mu bogati medaljon, optočen zlatom i dijamantima, ali juvelir ga odvrati od tako ekstravagantnog poklona. 

„Rozenkvarc je”, reče, „jeftin kamen i ne trpi zlato i dijamante. Što je jednostavnije urađen, to je delotvorniji.” 

Zaljubljeni gospodin Prizmo de Suenjos ga posluša i dade da se uradi mali obični privezak u srebrnom ramu, u obliku srca, kako mu je savetovano, verujući da će njegovom jednostavnom lepotom, i njegovom pozitivnom magijom pridobiti srce koje niko nije osetio.

I Amendiljo se pojavi kod Ninje, noseći privezak u obliku srca, od mutnog roze kamena, sa kačkicom od srebra. Reče joj sve što je bio čuo o ovom magičnom kamenu ljubavi, stavi joj ga oko vrata, i ponada se da će magija tog kamenčića sve da promeni.

Nije prošlo ni pola meseca, a Ninja dobi ružičastu boju u licu. Esperanca i njene devojke mislile su da je to zbog toga što je stigla sezona cvekle, a možda i zato što je Ninja u poslednje vreme češće bila na vazduhu – svako po podne izlazila bi na pola sata da se prošeta.

Niko nije mogao ni da pretpostavi da je promena u izgledu Male, u bilo kakvoj vezi sa kratkom i bučnom posetom jednog portugalskog pustahije, koji je kod madam Esperance svratio da prenoći, i da se sakrije, bežeći od potere koja je za njim krenula zbog krađe konja.

Taj pustahija, konjokradica i čovek sa nepresušnom žeđi za vinom, kome niko nije uspeo da zapamti ni ime, koji je proveo sa Ninjom nekoliko noći, i čak je i ostao dužan madam Esperanci troškove za hranu, pobegao je u zoru, ne ostavivši nikakav poklon Ninji, ne ostavljući joj išta - osim obećanja da će se vratiti.PageBreak

Šta se tada među njima događalo, niko pouzdano ne može da kaže, tek, Ninja se promenila. Ne samo da je dobila boju u licu, i ne samo što je stalno izlazila na vazduh, nego je i njen pogled bio drugačiji – zamišljen i setan. Magija kamena, ili magija konjokradice – tek – delovalo je.

Kad se Amendiljo Prizmo de Suenjos pojavio posle nekoliko dana, odmah je video promenu na njenom licu, u njenim očima i u njenom držanju. Bilo mu je jasno da je kamen delovao, i da je Ninjino srce pronađeno.

Srećan zbog toga što je bio u pravu i što nije odustajao, on Ninju obasu poklonima, i sav radostan pođe sa njom u njenu sobu.

Uvek kad bi ušli u sobu, ona bi stala mirno, kao lutka, i puštala bi Amendilja da je svuče. Skidao bi joj prvo šal, pa bi otkopčavao dugmad na njenoj haljini, zatim bi joj skidao žipon, a na kraju bi mu dopustila da joj nežno odvezuje trake na stezniku.

Sada mu se, čim je zatvorio vrata, Ninja baci u zagrljaj i poče da plače. Zarila je svoju glavu u njegove grudi, i tresla se jecajući.

„Vidiš da sam bio u pravu”, reče zadovoljno Amendiljo, mazeći je očinski po crvenkastim loknama. „Ti ipak imaš srce, čim možeš da plačeš.”

Ninja samo klimmu glavom, i briznu u plač još jače.

Amendilja ispuni talas ljubavi kakav nikada do tada nije osetio.

„Hvala ti, dragi prijatelju”, reče ona, dok su joj jecaji prekidali dah, „ja sam se zaljubila i stvarno, kao što si rekao, nisam bez srca.”

„To je divno, Ninja, ima li ičeg lepšeg od ljubavi”, upita je zadovoljno Amendiljo, odmaknuvši njenu glavu sa svojih grudi i gledajući je pravo u oči.

„To se ne bira”, reče ona jecajući.

„Ne, stvarno se ne bira”, ponovi on sa smeškom, ali taj osmeh se u sekundi pretvori u bolan grč na njegovom licu.

Počeo je da shvata šta mu ona govori.

Odmaknu je od sebe, skinu joj svileni šal koji je nosila oko vrata i na njenom dekolteu ne nađe ništa osim male bordo masnice koju je napravio neko drugi. Srce od rozenkvarca nije bilo tu.

Mirjana Bobić Mojsilović (Iz romana „Tvoj sam")