Ljubav se rodila majskog jutra dok je sunce još prelamalo svoje zlatne niti, ispod suncobrana ručno rađenih od trske. Dok se tirkizno more meškoljilo svoje siluete mogli smo da osetimo tek u vrelom vazduhu koji nas je golicao. Od početka vremenski ograničena, geografski razapeta na dva kontinenta, leptirićima uokvirena a cimetom začinjena, naša ljubav je spojila nespojive duše. Ja strankinja iz Evrope, studentkinja na pola puta, pomalo nezrela, radoznala ali i zbunjena na letovanju, a on markantan momak gustih obrva i baršunaste kose, student i Afrikanac konzervativnih shvatanja.
Pa ipak, ljubav ne traži ravnopravnost i briše razlike. Rađala se sa svakim jutrom, nežnim pogledima me osvajao a pogledi su nam se maglili od arome ljubavi, zagrljaj se pretvarao u vezivno tkivo naša dva srca. Volela sam da se držimo za ruke, šetamo, plivamo, ronimo, jedemo keksiće od cimeta i vanile na peščanoj plaži do kasnih jutarnjih sati. Svakog dana dobijala sam buketiće jasmina, ružama mi je kosu kitio a malim cvetićima poput ljiljana pravio putanju do vode. Činio me srećnom i nazivao „nežnom belom princezom”, a tako sam se i osećala uz njega. Meki poljupci krčili su puteve našim različitostima koje su nas uprkos svemu ipak delile.
Tren ili uzdah, ljubav ili oset, šta smo bili?
Avantura na odmoru ili slučajni partneri, prava ljubav, slobodna ljubav - inspiracija ili motiv za svaštolike gluposti koje smo činili tih desetak dana?
Odmor se završio, moj avion je sleteo na vreli beogradski asfalt. Ipak, moje misli i dalje su vodile ples sa njim među afričkim beduinima. Dva meseca sam sakupljala novac, radila, štedela... Sa njim u mislima bih posle rada zaspala, ne jednu noć već noćima. Dopisivali smo se svakodnevno, viđali se preko kamera kad god smo mogli, slike sa letovanja vraćale su mi osmeh na lice. Svakog dana isti ritual ali zvezda vodilja bio je - on. Dva meseca kasnije spakovala sam kofere, nabacila osmeh, naoružala se optimizmom i prešla dve hiljade kilometara. Poželela sam da je nebo granica, da su zvezde nemi svedoci, da naše želje iscrtavamo sami na mapi ljubavi...
Neočekivano, u smiraju dana, njegove surovo izgovorene reči iznenada su me osvestile! Da li ja to po prvi put čujem istinu? On ima ne jednu, nego desetak devojaka, armiju obožavateljki - pa me nije udostojio sa više od dva dana viđanja, a ostalih desetak provela sam sama. U početku me je lagao, tešio da to nije istina, ali viđala sam ga u gradu sa drugim devojkama, a kada me ugleda okrenuo bi glavu. Ne vidi me, ne postojim! A bio je razlog mog dolaska - zauzvrat dobila sam samoću, nevericu i zbunjenost, razočaranje.
Pokušavala sam da izmerim vreme od Kupidonovog dodira, od njegove strele ljubavi, do glečera koji je pucao na Antarktiku. Kako je moguće da danas nekog voliš a sutra već ne? I da li on uopšte zna šta je ljubav? Pitanja su se nadovezivala jedno na drugo, ali bez ijednog odgovora...
Pitala sam se čemu sve te uzaludne poruke, viđanje, novac za dolazak? Od deset dana samo smo jednu noć proveli u gradu, to je sve, ostale večeri provodila sam na izletima, u hotelu ili na plaži. U grad mi se nije išlo da ne sretnem razlog svog slomljenog srca.
Pretposlednju noć izašla sam malo da prošetam bez cilja, tek onako, ulicama i trgovima koji su odisali atmosferom raskoši ali i gužvom. Šetajući već poznatom stazom zastala sam kod uličnog prodavca u želji da kupim poklon sestri, drugaricama, a možda nešto i sebi. Stari sedi Arapin čokoladnih obraza sa belim turbanom na glavi prodavao je svašta, kojekakve sitnice. Bilo ih je raznih - od kože, nargila, srebrnog nakita, sveća, pa sve do saharskih ruža i kamila. Bilo je fascinantno. Prišla sam, uronila ruke u razne đinđuve, uzela svećnjak i pružila novac za poklon drugarici.
Prodavac je nonšalantno uzeo novac, začuđen jer se ne cenkam i ne ulazim u razgovor s njim. A zatim podigao pogled i poput deteta zastao ugledavši moje suzama okupano lice.
„Mogu li da ti pomognem?” - pitao je.
„Ne, hvala”, rekla sam, ali bio je uporan:
„Moraš mi reći jer ovaj starac zna više o životu od tebe, zašto bela devojka plače?”
„Razočarala sam se u vaše crne momke”, rekla sam blago se smešeći.
Malo je zaćutao, a onda rekao:
„Dešava se da se razočaramo u ljubav i ljude. Vidim, sad si razočarana, ali gledam te u oči i znam da ćeš jednoga dana doživeti pravu, što bi Francuzi rekli grande amour (veliku ljubav). Ovaj svet tamnih ljudi nekako nije za tebe, ali lepo je znati da si pokušala...”
A onda, munjevitom brzinom, okrenuo se iza sebe, uzeo neki zamotuljak, stavio mi ga u ruku i rekao:
„Seti se mene kad pronađeš ljubav, ovo ti je poklon od mene. Ne sad, otvori ga kad dođes kući!”
„Hoću”, odgovorila sam iznenađena. „Obećavam.”
Još jednom smo se pogledali a onda sam krenula put hotela.
Ulazim u sobu i gledam zamotuljak.
U običnoj papirnoj kesi, poput onih iz pekare, pomalo zgužvanoj, u belom zamotuljku, stajao je srebrnkast privezak. Ruka mog spasa i utehe, pružio je ruku neutešnoj...
Bila je to Fatimina ruka.
Anita
Simbol ljubavi, vernosti i praštanja
Drevna priča kaže da je verna supruga Fatima, ćerka proroka Muhameda, zatekavši muža u preljubi, sva očajna, opekla ruku mešajući vreli šerbet sa bademom. Njena ruka postala je simbol ljubavi, vernosti i praštanja, koji se u muslimanskom svetu održao do današnjih dana. Ovaj prelepi amblem jedne vere, jedne zemlje i jedne kulture Anita nam je pomenula samo jednom, poslednjom rečenicom svoje priče. Ali je zato čitava priča, zapravo, o njoj - o potpunom predavanju nekome ko nije samo naš, o bolu neuzvraćene ljubavi, o nepremostivim razlikama ne zbog daljine, niti zbog različitih kontinenata (jer to je njena junakinja svojom zaljubljenom odlučnošću bez razmišljanja premostila), već zbog razlike između pravih osećanja i lažnih obećanja. Međutim, nepoznati starac na bazaru odjednom joj je pokazao jednu drugačiju istinu - da uteha ne dolazi uvek od onog od koga joj se nadamo, već ponekad i od potpunog stranca.
