Radnja romana prati hroniku porodice Maksimović, koja počinje u Trebinju, ali istovremeno i porodičnu sagu porodice Teodopulos koja počinje u Kastoriji u Grčkoj – obe će se završiti u Beogradu.
„Oficir i ružine latice“
„Sutradan, posle vežbi s kadetima, Dimitrios izmisli nekakav razlog pa zamoli potpukovnika Dimitrijevića da ga ranije otpusti u grad i krenu na svom konju zelenku po imenu Ahat, u paradnoj uniformi, sa sabljom i belim rukavicama, u varoš. Pravo ka Grčkoj mahali, uveren da će pronaći svog brata i impresionirati ga konjem, sabljom i rukavicama. U to ime, zastao je pred jednim dućanom, kupio luksuznu kutiju ratluka sa ružom, zastao pred drugim i kupio buket cveća i potom pred trećim gde je pazario fino izrađen turski mlin za kafu. S upakovanim poklonima, dugo je kružio ulicama mahale, ne mogavši da se tačno orijentiše i pronađe kuću na čijem je prozoru pod punim mesecom ugledao lice oblo i bledo kao mesec. Najzad ju je pronašao.
Shvativši da je ulaz u njenu kuću s druge strane sokaka i da pred kućom stoji veliko dvorište u čije se tajne nije moglo proniknuti, koliko je samo solidno bila izgrađena ograda oko njega (kapija je bila dvostruka, što je omogućavalo čezama i drugim zapregama da se na ulazu mimoiđu), on sjaha i pokuca na kapiju koja nije imala nikakav zvekir ili zvono. Kucao je tako Dimitrios Teodopulos čitavih pet minuta, praveći učtive pauze, pre no što je prvi put začuo neki zvuk iz dvorišta.
Ubrzo zatim, jedne od vratnica dvostrane kapije se otvoriše. Pred njim je stajao Mihaelis Panajotis i već je po odeći i crvenom fesu na glavi Dimitrios shvatio da je pred njim gospodin istog kalibra kao što je bio imućni Stelios Kofidis. Ako ne i moćniji.
– Ete ti sad, šta sad hoće oficir!? – reče na srpskom Kir Mihaelis gledajući u oči srpskog oficira.
– Καλησπέρα, Κύριε (Dobar dan, gospodine) – reče srpski oficir na grčkom i nastavi na istom jeziku – zovem se Dimitrios Teodopulos i rodom sam iz Kastorije pored jezera Orestijada. Konjički sam kapetan u službi Njegovog kraljevskog veličanstva Aleksandra I Karađorđevića. Tražim svog davno izgubljenog, rođenog brata Teofilosa Teodopulosa, sina Etanasiosa Teodopulosa...
Dimitrios zastade gledajući u bezizražajno lice Kir Mihaelisa koji samo što već tada, na početku, nije zalupio vratnice pred konjičkim kapetanom. Baš ništa nije ukazivalo na to da treba da nastavi. Ipak, nastavio je. – Da li ste možda ovde, u Grčkoj mahali kako je Srbi zovu, čuli za mog brata? Da možda ne živi u vašoj kući... – osetio je kako mu klecaju kolena pred ovim hladnim zemljakom – možda kao sluga, pomoćnik...?
– Ne, ovde živimo samo moja žena, kći i ja – rekao je gazda kuće.
– A vaša... kći... ne poznaje izvesnog Teofilosa Teodopulosa?
– Moja kći ne poznaje nikoga. A ja lično mogu da vas, kapetane, upoznam sa svojom engleskom puškom repetirkom marke silverston – bez ikakvog vidljivog uzbuđenja reče Kir Mihaelis.
– Hvala na ljubaznosti. Ipak ne bih da se upoznajem s vašom puškom. Svako dobro i Bog vam pomogao – crven u licu poput fesa koji je nosio Kir Mihaelis i kakav je sam nekada nosio u Kilkisu, Dimitrios se povuče. Nije se ni uspeo na Ahata, kada se kapija s treskom zatvori. Konj zarza. Još jednom obilazeći oko kuće na konju, Dimitrios pogleda ka onom prozoru gde je sinoć video Kraljicu. Prozor beše zatvoren a crni somot i dalje prebačen preko njega. Ipak, dva prozora dalje niz fasadu, spazi siluetu koja se isprva naglo povukla u kuću a zatim ponovo izmigoljila iza zavesa.