Slika o nama (4. deo)

Presekla ga je besnim pogledom i pojačala radio, dajući mu do znanja da je razgovor završen. Nasmešio je jedva primetno i počeo da pevuši. I to je nerviralo, pa je smanjila ton.

- Onda dobro… - u uglovima usana mu je zatitrao ponovo smešak.

Nastavio je da pevuši i zvižduće, a nju je obuzimao sve veći bes i nervoza. Čvrsto je stisnula usne i zagledala se u krajolik kraj puta. Visoke, nemilosrdne stene sa jedne i beskrajno plavetnilo mora sa druge strane puta činile su kontrastan, a ipak tako jedinstven spoj. Naslonila je glavu na sedište i zatvorila oči. Pokušala je da se koncentriše na sliku koju je trebalo da naslika na zidu i da je osmisli što detaljnije. Utonula u svoje misli, nije primećivala kako ju je posmatrao.

* * *

- Jeli to sve? – upitao je, ubacijući i poslednji paket u zadnji deo kombija.

- Jeste.

- Ja sam gladan, a verujem i ti – rekao je, zatvarajući vrata – Hoćeš da odemo negde na ručak?

- Može.

- Odlično. Znam jedno mesto gde je hrana odlična.

- Super!

PageBreak

Izbegavala je svaki razgovor sa njim i želela je da se što pre vrati, ali je bila isuviše gladna da odbije. Vozili su se ćutke sve do jednog širokog odmorišta na putu, gde je usporio i parkirao. Restoran se nije video sa puta, ali se nadala da zna šta radi i da je hrana dobra. Poveo je do male drvene kapije niz koju je vodio putić od kamena kroz gust špalir drveća. Čim su kročili na putić, osetila je prijatni dah svežine i uzdahnula.

- Dopašće ti se ovde – rekao je.

- Lepo je – morala je da prizna.

Nekih dvadesetak koraka dalje putić je skretao do kamenog zida iza koga je pojavilo prelepo etno seoce kao naslikano rukom nekog naivca. Usred naselja se nalazilo veštačko jezero na kome je, na minijaturnom ostrvu,  bila podignuta crkva od drveta. Smeštena između vode i neba, izgledala je kao da lebdi. Kućice od drveta sa niskim ogradama, mostići koji su presecali jezero i vodili put crkve, stara zaprežna kola puna svežeg mirisnog cveća, nekoliko, kao sneg belih labudova, stare alatke i detalji nekadašnjeg života, sve je to delovalo kao scenografija neke bajke i izmamilo joj je osmeh na lice.

- Sviđa ti se?

- Da, lepo je… - upijala je pogledom prelepo okruženje.

- Idemo do restorana – obujmio je oko struka i poveo.

Restoran je bio kombinacija kamena i drveta. Stefan joj je objasnio da je vlasnik dovukao svaki kamen i svaki komad drveta iz mesta odakle je vukla poreklo njegova porodica. Objasnio je da je zdanje restorana radio po uzoru na kući svoga dede u kojoj je provodio detinjstvo. Bašta je bila pokrivena gustom lozom sa koje su visili sveži, još nedozreli grozdovi. Stolovi i klupe načinjeni od velikih, lepo oblikovanih i uglačanih komada stabala izgledali su kao umetnička dela. Stefan je odabrao sto za dvoje uz samu obalu jezera. Sara je posmatrala jedan par labudova koji se lenjo kretao, povremeno se grleći dugim belim vratovima.

PageBreak

- Ljubav! – rekao je.

- Da. Ljubav među pticama je prava…

- Zar ne veruješ u pravu ljubav među ljudima?

- Pa… Nisam baš sigurna da ljudi mogu da budu odani čitav život jedni drugima…

- Možda samo nisi naišla na takav slučaj – odvratio je.

- Možda…

- Moji baka i deka su bili u braku preko pedeset godina. I voleli su se sve to vreme. Sećam se kako me je njihova nežnost fascinirala kada sam bio dete. Tada nisam mogao da shvatim da se stari ljudi mogu ponašati tako zaljubljeno.

- To je lepa priča, ali retka…

- Jeste – složio se – Ali daje nadu da ljubav može da traje uprkos svemu. Oni su živeli skromno, ali bili su zadovoljni onim što su imali i umeli su to da cene. Danas se sve meri novcem i nekakvim besmislenim uspesima u poslu, a niko više ne uživa u malim stvarima…

- Da… - zamišljeno je klimnula  - Moja majka misli da ja traćim dragoceno vreme jer ne želim da prihvatim takav način života…

- A šta ti misliš?

- Mislim da je sloboda neprocenljiva… Sloboda od materijanih vrednosti, sloboda od mašinerije koja se zove “normalan” život… Želim da živim nesputano,neopterećeno. Da imam onoliko koliko mi je potrebno, da se osećam dobro zbog onoga što sam i što radim…

Ćutao je. Razmišljao je o tome kako im se stavovi o životu poklapaju u potpunosti. Upravo zbog toga je odlučio da diplomu sa studija knjževnosti zameni poslom nadzornika i obezbedi sebi slobodu pa piše, čita.... Nije mogao da prihvatio mesto profesora na fakultetu i radon vreme koje ga je ograničavalo i gušilo njegovu slobodu.

Ručali su u tišini. Posle nekoliko čaša odličnog domaćeg vina, Sara se osećala opušteno i relaksirano. Kada je predložio da prošetaju, rado je prihvatila. Kada je uhvatio pod ruku na mostiću, oslonila se na njegovo snažno telo i osetila lako uzbuđenje. Kamena staza je vodila do male šume u kojoj su cvrkutale ptice. Zastali su ispod ogromnog drveta čije stablo ni zajedno nisu mogli da obuhvate.

Nastavlja se...

Vesna Gavrilović