Sara Hadžić pritisnu papučiću gasa i automobil zabrunda, kao da se buni. Vozila je ka jugu, bez nekog posebnog cilja i namere. U svojoj dvadeset četvrtoj godini zauzela je stav da suštinu svog bitisanja čovek neće naći ako sedi zakopan na jednom mestu. Zato se trudila da uvek bude u pokretu.

Jakna joj je bila prilično izbledela i mestimično zamrljana bojom. Riđa kovrdžava kosa, prilično umršena posle spavanja u automobilu, padala je u pramenovima oko ovalnog lica na kojem je titrao jedva primetan osmeh zadovoljstva. Uživala je u svojoj slobodi, u takvim neobaveznim danima kada je tragala za nekim poslom, a nadala se da ga neće naći. 

Prezirala je svo što je formalno i uštogljeno, a naročito stavove svoje majke koja je mogla biti ogledni primerak za to. Mrzela je njene priče o poreklu porodice i tome kako bi jedna dama trebalo da se ponaša. To što je odlučila da napravi pauzu od godinu dana nakon studija, majka je jedva prihvatila, ali to što je odlučila da tih godinu dana putuje i zarađuje od slikanja, to je izazvalo nesvesticu i tragediju u kući. Sva sreća da je od oca uvek imala podršku da radi ono što želi i prati svoje snove, inače bi život u porodičnom domu bio nesnošljiv. Otac je bio novinar i dopisnik iz inostranstva nekoliko poznatih dnevnih listova i imao široke poglede na svet, za razliku od majke koja je uvek više brinula o tome da se ispoštuje forma, ma kakva bila suština… Ponekad je mislila da bi bilo najbolje da potiče iz radničke, siromašne porodice u kojoj se život prihvata onakvim kakav je i gde nema foliranja i poze, već samo proste borbe za život i opstanak.

Uzdahnula je i još jače stisnula papučicu gasa. Automobil se zakašlja. Sara iskrivi usne nezadovoljno i smanji brzinu. Nije baš želala da joj se pokvari i stane nasred ove pustinje bez igde ikoga. PageBreak

Nakon desetak kilometara odlučila je da stane kod prvog pristojnog motela gde će se osvežiti, pojesti nešto toplo i prenoćiti u udobnom krevetu, umesto na sedištu automobila. Ukazao se uskoro u obliku žute fasade sa tamno crvenim krovom i natpisom koji je veselo treperio u svim mogućim bojama. Skrenula je na parking i ugasila motor. Dohvatila je malu torbu sa zadnjeg sedišta, protegla se i pogledom potražila ulaz.

Za pultom je sedeo muškarac srednjih godina, naizgled dobroćudnog lica, ali kada je pogledao, oči su mu više delovale lukavo, nego dobronamerno.

-Dobar dan, trebala bih sobu – rekla je. 

-Dobar dan – klimnuo je, odmeravajući je - Sami ste?

-Da… – to pitanje je izluđivalo jer se ponavljalo u restoranima, bioskopima, pozorištima, na putovanjima…

-Onda jednokrevetna… – zaključio je, gledajući u veliku svesku – Soba broj 16 na prvom spratu  – zaključio je i potražio ključ na stalaži – Evo, mislim da će odgovrati.

-Da li je restoran otvoren? Htela bih da pojedem nešto…

-Da, ali ručak će biti tek u dva… – odvratio je pogledavši na veliki zidni sat – Znači za nekih tri sata…

-Dobro, valjda ću preživeti do tada… - slegla je ramenima.

-Ako želite mogu da vam donesem sendvič i sok…

-To bi bilo sjajno, hvala – počastila ga je svojim najlepšim osmehom, našta su njemu oči sinule.

-Nije nikakav problem gospođice – pogledao je u knjigu – Hadžić.

-Hvala još jednom.. – mašila se za ključ, ali je on preduhitrio.

-Dozvolite… - nasmešio se i uzeo joj torbu iz ruke.

Krenula je za njim uskim hodnikom oblepljnim tapetama tamno zelene boje sa uzorkom stilizovanog cveća. Na podu je bio itison star bar dvadeset godina, mestimično izlizan po sredini, kuda se najviše gazilo. Na zidovima je bilo nekoliko lampi koje su slabo osvetljavale ionako mračan prostor. Pretpostavila je da je stavio najslabije sijalice zbog štednje. PageBreak

Zastao je i otključao vrata. U sobi se osećao miris ustajalog vazduha i sredstva za čišćenje koji je verovatno dopirao iz kupatila. Otvorio je prozor koji je bio iznad malog toaletnog stola. Preko puta je bio krevet, pored njega natkasna sa lampom i pepeljarom i to je uglavnom bio sav nameštaj u sobi. Pokazao joj je ugrađeni plakar za odeću, koji je bio oblepljen identičnim sivim tapetama kao i ostatak sobe, pa je bio manje uočljiv. Uz sobu je bilo minijaturno kupatilo sa tušem i umivaonikom …i mirisom sredstva za dezinfekciju, kao što je i pretpostavila.

-Ako vam još nešto bude potrebno, ja ću biti dole na recepciji. Sendvič i sok ću vam doneti… – zaškiljio je u nju, pa je shvatila da očekuje napojnicu za toliku ljubaznost.

Mašila se za džep i pronašla nešto novca. Gurnula mu je jednu novčanicu u ruku, razvukla lice u osmeh i praktično ga izgurala iz sobe. Uzdahnula je zadovoljno i bacila se na krevet. Bio je mnogo udobniji nego što se nadala, pa se zadovoljno promeškoljila i prebacila pokrivač preko sebe, ne skidajući čak ni jaknu. Prethodne noći se propisno smrzla u kolima, pa su joj sada krevet i soba ličili na pravi raj. Nije stigla ni da pomisli koliko je umorna, zaspala je čim se zatvorila oči.

Uporno kucanje na vratima je vratilo u stvarnost. Trebalo joj je par sekundi da se seti gde se nalazi, a onda je nevoljko ustala i otvorila.

-Vaš sendvič – pružio joj je tacnu – Izgleda da ste zaspali…

-Da – zevnula je – Hvala.

Najradije bi ga zveknula tacnom po glavi zbog toga što je probudio, ali je samo ponovo zevnula i uzela tacnu. Zalupila mu je vrata ispred nosa i sela na krevet. Odgrizla je veliki komad sendviča i zalila ga hladnim sokom. 

-Mmmmmm… - mrmljala je zadovoljno – Možda je i vredelo buđenja….

Progutala je sendvič u par zalogaja i zažalila što nije tražila bar dva… Ispila je ostatak soka i tacnu spustila kraj kreveta. Ušuškala se i ponovo zaspala pre nego što je spustila glavu na jastuk. 

* * *PageBreak

Ručak je bio prilično bljutav, ali je Sarina glad bila veća od želje i snage da zanoveta. Na brzinu je pojela supu od nekakvog zeleniša, nije bila sigurna kakvog. Supa joj je ugrejala stomak izmučen suvom hranom i okrepila je, pa je šniclu i povrće grickala natenane. U sali za ručavanje je, osim nje, bio jedan par srednjih godina, koji je delovao vrlo zaljubljeno, pa je zaključila da su ljubavnici koji su skrovište potražili na ovakvom pustom mestu.  Bio je tu još i dedica neobično živahnih očiju od oko sedamdesetak godina koji je uporno posmatrao. 

Sama sala je bila prilično zapuštena, kao uostalom i sve drugo u motelu. Na plafonu se videlo par pukotina, a svetlost je dolazila iz lustera od kovanog gvožđa sa osam sijalica. Jedini ukras na zidovima bila je slika nekog prizora iz lova, mračna i loše urađena reprodukcija uramljena u imitaciju baroknog rama boje starog zlata. Veliki prozor na zapadnoj strani koja gleda na dvorište iza motela bio je uokviren plišanim zavesama boje burgundca, izbledelim od svetlosti i starosti. 

Dedica je ustao i prišao njenom stolu, sa smeškom.

-Mogu li da se predstavim, mlada damo? Ja sam Dragan Kostić – nastavio je i ne čekajući njen odgovor, izmakao slobodnu stolicu I seo – A vi ste slikar.

-Molim? Otkud vam to? – začuđeno ga je pogledala.

-Pa sudeći po boji na vašoj jakni… - pokazao je na mrlje od sasušene boje – Ili moler, što je manje verovatno jer to baš i nije ženski posao – nasmejao se sam svom zaključku.

-Slikar, moler…, kakva je razlika – slegla je ramenima.

-Zavisi od slikara… ako je dobar, ogromna, ako je loš… nikakva.

-Hehehehehe…. – nasmejala se – Vi ste neki vickast čovek.

-Taman posla… - odmahnuo je – Dakle, da li sam pogodio?PageBreak

-Uglavnom… - spustila je viljušku, videvši da on ima nameru da nastavi razgovor – Bavim se slikanjem, a da li sam slikar, to mogu da procene neki ljudi koji se u slikanje razumeju mnogo bolje od mene.

-Skromnost je nekada smatrana vrlinom, a danas kažu da su samo budale skromne…

-Hvala na komplimentu – nasmešila se.

-Izvinjavam se, nisam tako mislio.. – smešak mu je titrao na ivicama usana – Šta slikate?

-Šta god stignem i šta god se dobro plaća – odvratila je – Trenutno baš ništa.

-Zašto?

-Zato što sam završila prethodni posao za koji nisam dobila sav novac, pa je bilo malo neprijatno na kraju…

-Neprijatno? Niste se valjda tukli? – nasmejao se.

-Taman posla, ja sam ipak jedna dama – nasmejala se – Polila sam ga bojom kad je odbio da plati ostatak uz obrazloženje da sam unela previše kreativnosti u njegove genijalne ideje.

-Hahahahaha – slatko se nasmejao – Otuda dakle te mrlje po vama.

-Da. Malo sam se iznervirala.PageBreak

-Hmmmm… Ne bih voleo da vidim kako izgleda kada se mnogo iznervirate…

-Ne brinite, sasvim sam mirna sada…

Zaćutali su, ali je ona imala utisak da on još nešto želi…

-A šta vi radite na ovakvom mestu? – prekinula je tišinu.

-Stanujem… – odvratio je – Mada samo privremeno dok traje posao koji je nedaleko odavde.

-Ahaaaaaaaaaaaaa…..

-Radi se otvaranje noćnog kluba, ustvari kockarnice tu dole niz put u malom gradiću na obali, desetak kilometara južno.

-A čime se vi bavite?

-Ja sam menadžer glavnog izvođača radova, što u prevodu znači da sve što stignem i što gazda traži.

-Ahaaaaaaaaaa…. – nasmešila se - Kakav je taj grad u kome radite?

-Ne mnogo veliki, ali je na dobrom mestu, jer mnogo ljudi tuda prolazi… Vlasnik te kockarnice već drži najbolji hotel u gradu, a sada je rešio da gostima uzme još malo para u kockarnici…

-Da, da, razumem… 

-Radi se o tome da me je gazda zadužio da pronađem nekoga ko će da oslika zidove kockarnice, pa sam mislio ako nemate posao, a treba vam, mogli biste da pođete samnom i pogledate… 

-Kako se plaća? 

-Nedeljno… Nadzornik je vrlo korektan čovek, on će vam objasniti sve detalje.

-Vrlo dobro… - klimnula je razmišljajući o ponudi.

Novca je imala sve manje, obzirom da joj prethodni gazda nije platio pola dogovorene sume, a nije imala ni neke konkretne planove na vidiku.

-Onda da popričam sa tim gazdom… - zaključila je više za sebe. 

-Svakako, možemo da odemo tamo čim završite sa ručkom.

-Slažem se… – bacila je pogled na neprimamljiv prizor na tanjiru još jednom – Može i odmah, nisam baš pri apetitu.

-Znam – pogledao je u njen tanjir sa razumevanjem -  Navići ćete već… - nasmešio se – Ako odlučite da ostanete…

Nastavlja se...

Vesna Gavrilović