U malom gradu na jugu provele su nekoliko predivnih dana. Na povratku, sedeći nemirno na svom sedištu u vozu, Eva se uzbuđeno trzala kad god bi neki nepoznati putnik ušao u njihov kupe, a naročito kada su stali u gradu u kojem je na dolasku trebalo da siđe nepoznati mladić zelenih očiju. Jovana ju je posmatrala zabrinuto, pokušavajući da joj skrene pažnju, ali i sama znajući da je to nemoguće.
Dok su bile u poseti drugarici, okružene neumornim gostoprimstvom dragih ljudi, vreme joj je nekako i prolazilo. Ali kada su se vratile kući dani joj postadoše dugi kao godine. Budila se bez volje da ustane, ustajala bez nade da će spokojno provesti dan, a onda provodila dan sa nemirom očekujući veče. A veče je bilo najteže. Jovana ju je terala da izlazi, da viđa prijatelje, da se zabavlja, ali sve je za nju izgubilo i miris i ukus, i sve joj se u odnosu na neočekivani susret u vozu činilo sasvim nevažno. Po ko zna koji put proživljavala je onih nekoliko rečenica koje su izmenili, i onih nekoliko trenutaka koliko je trajao silazak sa voza. Nekoliko trenutaka u kojima ju je držao oko struka.
***
Prošle su dve nedelje od kako su se vratile s puta kad je, kasno uveče, dok su se spremale na spavanje, Jovana upitala svoju drugaricu:
- Pa dobro, dokle ćeš tako da mučiš samu sebe? Ne znaš ni ko je...
- Ne znam - odgovorila je Eva sedajući na fotelju pored njenog kreveta. - Razmišljam... Možda... - bila je veoma tužna. - Možda kad bih otputovala u njegov grad... To je mali grad, mogla bih da ga opišem nekome, u prodavnici, u kafiću, da pokušam da ga pronađem...
- Zaboga! - ozbiljno se uznemiri Jovana. - Šta će ti još pasti na pamet!
- Ali zašto? Kad nešto uporno tražiš, to i nađeš... - šaputala je Eva pogledavši zamišljeno prema tamnom oknu prozora.
- Ma, daj, molim te! - usprotivi se Jovana oštro. - Ne možeš tek tako da ideš okolo i raspituješ se za nekog tipa - pogotovo takvog...
Tu se Eva zaustavi, a onda se polako okrenu drugarici.
- Kakvog? - upita i dalje tiho Eva ali sad već i pomalo uvređeno. - Kakvog to? Stvarno ne razumem šta to toliko imaš protiv njega...
Jovana umorno odmahnu glavom i nasloni se na jastuk iza sebe.
- Dobro, šta bi volela da znaš? - upita pomirljivo. - Šta želiš da otkriješ?
- Želim da saznam ko je on - odgovori Eva a u glasu joj zazvuča nežnost. - Šta je radio u tom vozu, kuda je išao. Kakav je, šta želi, o čemu razmišlja... A najviše, najviše želim da saznam da li i on misli na mene i da li želi da me vidi, da bude sa mnom - kao što ja sve ovo vreme žudim za njim...
Glas joj se odjednom prekide.
- Želiš da znaš da li bi on potražio tebe, da zna kako se ti zoveš, i da zna gde si? - tiho upita Jovana.
To je bilo upravo ono što je želela da zna.
- Jer - nastavi Jovana - na to pitanje mogu odmah da ti dam odgovor.
Eva je pogleda iznenađeno. Po Jovaninom tonu odmah je osetila da ove reči ne izgovara tek tako, i polako se premesti na ivicu njenog kreveta. Stona lampa pored Jovaninog uzglavlja bacala je prigušeno svetlo na njeno odjednom sasvim ozbiljno lice.
- Ne bi te potražio, veruj mi - rekla je. - Hoću da kažem - očigledno, nije te potražio. A mogao je.
Eva je zaustavila dah.
- Kako to možeš da znaš? - pitala je dok joj je neka bolna uznemirenost osvajala grudi. - Zašto si tako sigurna?
- Zato - odgovori Jovana - što je mogao da te pronađe odmah, čim smo se vratile kući. Zato što ima naš telefon.
Naslanjajući se na meki jastuk iza sebe, kao da posle toga nema više šta da doda, ona na kraju još reče:
- A ima ga zato što sam mu ga ja dala.
***
U sobi je nekoliko trenutaka vladala potpuna tišina.
- Jovana!
- To ti je samo dokaz da sam sve vreme bila u pravu - rekla joj je drugarica naizgled mirno prekrštajući ruke na grudima.
- Zaista te ne razumem! - naginjala se Eva prema njoj. - Sve vreme si bila protiv njega, molila si me da ga ne gledam, da ga izbegnem...
- Tačno - potvrdi Jovana.
- A onda si mu dala naš broj... Ali kako - kada?
- Kad se vratio iz hodnika, kad si ti izašla a on krenuo za tobom - odgovori ona. - Pitao me je, molio me je da mu dam naš, u stvari da mu dam tvoj broj.
Eva se potpuno zapanji.
- Tek tako!
- Tako - potvrdi Jovana. - I mada sam osećala da ne bi trebalo, i da će nas to koštati - namerno je nastavila da govori u množini - nisam mogla da ga odbijem. Videla sam da si izgubljena! A videla sam - ili sam bar mislila da vidim - da i on ne može da skine oči sa tebe, i morala sam da vam dam šansu...
- Oh, Jovana...
- Mogla sam, i trebalo je da ga odbijem, i sad vidim da sam bila u pravu kad sam te odvraćala, ali u tom trenutku...
- Ali zašto mi nisi rekla?! - pitala je Eva. Nije mogla više mirno da sedi i ustade sa svog mesta.
- Eto, zbog ovoga - pokaza Jovana na nju. - Znam kako si osetljiva, kako si ranjiva, i nisam htela da dozvolim da te povredi - ako ne nazove.
Eva ju je nekoliko trenutaka posmatrala tužno, a onda upita:
- Ali, zašto mi to govoriš sada?
- Zato - odgovori Jovana - što sam se valjda i sama nadala da će ta tvoja priča dobiti srećan kraj. A sada ipak znam, a to moraš i ti konačno da shvatiš - da neće.
***
Postoji patnja zbog neuzvraćene ljubavi. Patnja u vezi, kada se ljubav muči i bori za opstanak. Postoji patnja zbog raskinute veze, zbog umrle ljubavi. Ali tih dana, dok je vreme neumitno prolazilo, Eva je pronašla jednu sasvim novu vrstu bola - patnju za nepoznatim muškarcem sa kojim je izmenila samo nekoliko reči, i kojem nije znala ni ime.
Sada joj je bilo sasvim jasno da nije ni imala šanse. Nada da bi neko kao on, tako neobično privlačan, sasvim poseban, sa onim oporim mirisom skupog muškog parfema, mogao da postane njen posle samo jednog susreta, sada joj se činila sasvim nemoguća, gotovo besmislena.
I ona prestade da priča o svom doživljaju u vozu, i prestade da se nada. Kada ih je Goga nazvala da čuje kako su, o onome što je saznala od Jovane - da nepoznati mladić sve ovo vreme ima broj njenog telefona - Eva drugarici ne reče ni reči.
Jovana takođe nije nikom ništa govorila. I prošle su još dve nedelje, a one su nastavile da žive kao da se ništa nije ni desilo. Približavao se ispitni rok, vreme je teklo svojim nezaustavljivim tokom, onom svojom na kraju vrtoglavom brzinom kakvu mu daju dani ispunjeni do poslednjeg trenutka. Eva je izgledala mirna.
Samo uveče, kad bi legle svaka u svoj krevet, pošto bi još malo pričale u mraku, Jovana bi osluškivala njene tužne uzdahe i nemirno prevrtanje po postelji, i onda bi znala - znala bi da razmišlja o njemu.
I ko zna koliko bi trajali ti uzdasi i koliko bi se produžio taj nemir, da jedne večeri, nešto više od mesec dana od njihovog puta na jug, nije zazvonio telefon.
Andrea Marok