Ima nečeg tajanstvenog u bibliotekarkama. Iza naočara im svetluca.   

Valjda se ta polutama među prenatrpanim policama nekako morala obojiti, pa su devojke koje izaberu to zanimanje već nekako predodređene za isijavanje u polumraku, da bi se i tamo, među naslagama mudrosti i prašine, napravila ravnoteža - ona krhka, što drži svemir na okupu.

Jednom me je jedna takva samo takla pogledom, onako ovlaš, iza stakla. Oči su joj bile boje starih, skupih korica, sa onom linijom iskrzane pozlate, što je izgledala kao ožiljak u zenici. 

Meni je to bilo dovoljno da nesanica potraje, i uporedo sa njom, i san. I oba su se nemira preplitala bez potiranja, dok ne posta neizdrživo. Rešio sam da joj nešto napišem. Ali, kako curi koja na dohvat ruke ima sve što je ikada napisano, napisati bilo šta posebno? 

Pozvao sam beogradski Planetarijum, i preplatio zakup za jednu noć. Prvo su rekli da ne izlaze u susret takvim zahtevima. Onda sam ponudio više. Rekli su mi da institucija od značaja za kulturu nije prenoćište za ludake. Potom sam ponudio sumu koja beše nepristojna. Izvinili su se na prethodno ukazanom nepoverenju, i pristali. Beše to, rekoše, prvi put da izlaze u susret tako neobičnim željama. 

Kasnije sam otišao u biblioteku, namerno izabravši vreme kada moja Gospa iz Međuknjižja nije u smeni. Stavio sam krišom poruku u knjigu Agate Kristi "Čovek u smeđem odelu", čim sam se uverio da poseduju samo jedan primerak i da ni taj jedan nije iznajmljivan godinama. Na papiru sam prethodno napisao: "Tamo, pod pepelom gospodara munja..."

Muzej Nikole Tesle nije daleko od biblioteke. Nije bilo ljudi, a ja sam u smeđem odelu izgledao pristojno. Čuvar me nije uhodio. Umetnuo sam presavijeni papir ispod postulata vitrine sa Teslinom urnom, skrivajući ga taman toliko da ga može pronaći samo onaj ko ga bude tražio. Prethodno sam na papiru napisao: "Tamo blizu, gde cveta limun žut..."  

Botanička bašta "Jevremovac" bila je oaza koju i inače često obilazim. Pod velikom staklenom kupolom podignutom 1892.godine, između velikog filadendrona i vremešnih puzavica prašumske smokve, nalazilo se veliko stablo limuna koje sam voleo. Rađalo je bogato, i nekoliko puta sam njegove plodove cedio u zeleni čaj, kojim sam tamo bivao poslužen. Poruku sam umetnuo između bele table sa latinskim imenom limuna i četvrtaste gredice za koju je natpis bio pričvršćen. Pisalo je: "Tamo, iza leđa kralja, odlikovanog ordenom Crvenog zmaja Poljske, bivšeg kralja Aragona i grofa Sandomira..." 

Bio sam siguran da će prepoznati titule kralja Ibija. Potom sam otišao do Ateljea 212. Kada niko nije gledao, prišao sam natkrivenom spomeniku Zoranu Radmiloviću, te mu poruku krišom zalepio na leđa. Veliki glumac je tu ovekovečen u kostimu kralja sa spiralom na stomaku, lika iz predstave koja je trajala skoro dvadeset godina. Na poruci je pisalo: "Tamo gde su Beograđanima zvezde na dohvat ruke, u ponoć, na Bogojavljensku noć."   

Otišao sam u biblioteku, ovoga puta kada je bila u smeni. Sačekao sam da ostanemo sami. Prišao sam joj, i rekao:

"Šta mislite, kakva se tajna, u vezi sa Vama, krije u "Čoveku u smeđem odelu"?", upitao sam je zagonetno, okrenuo se i otišao.  

Sutra uveče, obukao sam ponovo isto smeđe odelo i otišao u Beogradski planetarijum. Smešten je u posebno prilagođenom orijentalnom amamu iz devetnaestog veka, u Donjem gradu Beogradske tvrđave, pod Kalemegdanom. Pod okriljem noći, izgledao je zaista lepo i tajanstveno. Čim su me, uz gomilu upozorenja i uputstava ostavili samog, ugasio sam svetlo. Nekoliko minuta pred ponoć, na simularinom nebeskom svodu na plafonu uključio sam stvaranje svemira uživo. Potom sam legao na leđa. I gledao. I čekao. Nadamnom su se galaksije rađale, ljubile i nestajale.  

U ponoć se začula škripa vrata. I to beše samo košava...

Nisam spavao. Sam sam odgledao sve, od stvaranja do gašenja svemira. Ujutru sam vratio ključ. Čim je došao, sumnjičavi sekretar Astronomskog društva "Ruđer Bošković" mi ga je gotovo istrgao iz ruku, požurivši da proveri inventar. Jedva sam ga primećivao. 

Nije došla. Nije umela. Nije smela. Nije htela...  Zaslužujem mir, ne može se reći da nisam pokušao. 

A nemir je trajao. Dugo. Svih ovih godina, odlazio sam u drugu, udaljeniju biblioteku.  

Sledeći put sam je sreo posle deset godina, na književnoj večeri u kući Đure Jakšića, u Skadarliji. Da li slučajno ili ne, nosio sam isto ono smeđe odelo... Gleda me. Možda se kaje. Voleo bih da se kaje. Da je sama i da se kaje. Pitaću je. Neću. Zanima me da li se makar zapitala šta je čekalo kod sledeće poruke. Preduhitrila me je. Ona je prišla. Upitala je: "Kada ste sve onako lepo zamislili, zašto me one zimske noći niste čekali u Astronomskoj opservatoriji na Zvezdari?"

Uroš Petrović,
pisac izdavačke kuće "Laguna"

Ova priča objavljena je u dodatku uz magazin Lisa povodom Dana zaljubljenih, u februaru 2014. godine.