"Učim da hodam sa hodalicom i mnogih delova borbe sa korona virusom se ne sećam, a verovatno i ne želim da se sećam." Ovim rečima je počeo svoju ispovest prof. dr Jovan Marić koji je oboleo od kovida još u novembru 2020. godine a sada je konačno kod kuće i počeo je program rehabilitacije.
"Bio sam u pravom delirijumu, toliko dana nisam uopšte znao za sebe", ispričao je dr Marić. "Sve je počelo običnom kijavicom, a priznajem da sam mislio da je ta korona samo malo oštriji grip. Međutim, pokazalo se da je to đavolska bolest zbog koje sam dvaput završio na respiratoru.
Preživeo sam strašne trenutke. Kad sam upao u stanje delirijuma, imao sam doživljaj da ležim go na nekom dugačkom stolu ljudi oko mene pevaju, a ja vičem - vidite li da ja umirem?"
Dok je dr Marić ispričao ove detalje uključivši se u Jutarnji program TV Prva preko video linka, njegova ćerka, dr Joana Nikolić, inače prihijatar u KBC "Dragiša Mišović" bila je lično u studiju. U ovoj kovid bolnici bio je i smešten njen otac, a ona je lično pratila tok bolesti i odlučila da da sve od sebe kako bi se on s njom izborio.
"Joana mi je kasnije pričala da me je držala za ruku, da mi je šaputala, ali ja toga uopšte nisam bio svestan", kaže psihijatar. "Tek kasnije, postepeno dođete svesti i shvatite da gledate u neki plafon i pitate se gde ste pa vam kažu da ste u bolnici."
Bilo je to, kako kaže, sedam dana smrti, posle kojih se oporavio ali se samo dve nedelje kasnije sve vratilo. "Ponovo sam gledao smrti u oči a verujem da sam je drugačije razumevao nekad davno kad sam studentima medicine predavao, recimo, o delirijum tremensu alkoholičara. Ovde vidite spodobe, neke čudne likove među kojima ne možete nikoga da razaznate", rekao je dr Marić.
Prema rečima njegove ćerke, čim se doktor prošlog novembra požalio na curenje iz nosa, ona se odmah zabrinula s obzirom na ustanovu u kojoj radi i situacije s kojima se suočila.
"On je imao drugačiji pristup", rekla je dr Nikolić. "Smatrao je da je prirodno da se takve tegobe pojave u to doba godine. Međutim, čim se pojavila subfebrilna temperatura, otišli smo na preglede. Pokazalo se da su faktori zapaljenja u ekstremnom skoku. Nalaz na plućima je bio loš, skener je pokazao obostranu upalu pluća, a bio je to tek šesti dan bolesti. Znala sam da tek predstoji pik i progresija bolesti", kaže ćerka dr Marića.
Doktor je istog dana hospitalizovan, mada je - prema rečima dr Joane - pokušavao da minimizira situaciju. "Govorio je - ako već od nečeg mora da se umre, smrt od upale pluća nije ni tako loša, to je brza smrt. Ipak, po mojoj reakciji je video da nema mesta za šalu."
Pogoršanje je došlo brzo - 1. decembra je hospitalizovan, a već 4. decembra intubiran. Prošao je sve agresivnije režime ventilacije - od maske do respiratora.
"Deca uvek dožive gubitak roditelja kao gubitak dela sebe, čak i kad odrastu i formiraju svoje sekundarne porodice. Zato sam odlučila da preduzmem sve što je u mojoj moći, spavala u bolnici kako bih bila tu i ispratila sve što se dešava. Tata je, kao i mnogi pacijenti, doživeo brojne panične napade i strahove zbog nedostatka vazduha. Ipak sve do intubacije bio je pribran, staložen i saradljiv. Ako stanje uma i volja za životom mogu da pobede koronu, verovala sam da on to može. Čak i u strašnoj hipoksiji, kada su mu pluća bila razorena, bio je lucidan i saradljiv. Kad mu je rečeno da je intubacija jedini način da preživi, rekao je da on piše autobiografsku knjigu i želi da je dopiše, pa je naravno, respirator prihvatio.
"Prvi trenutak kad sam shvatila da moraju da ga intubiraju bio je za mene veoma težak. Već smo prolazili u bolnici bolne i stresne, strašne trenutke kad se gase mladi životi ili kad umiru profesori koji su nas učili medicini. Moje mišljenje je da sve zavisi od organizma, da nema pravila i da je svačiji odgovor na bolest individualan", rekla je dr Nikolić.
Prema njenim rečima, dr Marić je lečen na potpuno isti način kao drugi pacijenti i nije primao nikakvu inovativnu terapiju.
U kom trenutku je mislio da je kraj? I kada je shvatio da će pobediti bolest?
"Sedam dana nisam znao za sebe, a pre i posle toga su levo i desno od mene mladi doktori umirali. Onda je nastupilo poboljšanje, dve-tri nedelje, pa novi talas i ponovo intubiranje. Bio sam u izuzetno konfuznom stanju", opisao je dr Marić. "Tek kad sam počeo da se šalim, ja se toga sećam, shvatio sam a i oni su shvatili da ću se vratiti životu", kaže psihijatar.
"Veoma je važna želja za životom, važno je da se radujete, hrabrite sami sebe, to je jako važno naročito u procesu rehabilitaciji koja traje nekoliko meseci. Osećam da me je ovo slomilo, ali dolazi fizioterapeut kod mene svaki dan, radim s njim, vraća mi se snaga, a mentalno, mislim da sam dobro.
Nastaviću da pišem svoju autobiografsku knjigu, a u njoj ću, uz ostalo, i da kažem - nisam tako zamišljao smrt."
Izvor: Lepa&Srećna