- Najniži čovek u SSSR-u, Konstantin Morozov, rođen sa teškim poremećajem, živeo je 73 godine uprkos prognozama lekara.
- Uprkos invaliditetu, bio je inteligentan, vredan i svestran – radio, stvarao i osnovao porodicu.
- Njegova životna priča ostala je simbol snage, prilagođavanja i pobede nad predrasudama.
Ugledao je svet u zabačenom selu u Uljanovskoj oblasti. Kada ga je videla babica, umalo je pala u nesvest, a doktori su njegovoj majci podrugljivim tonom rekli da će "u životu dobro proći samo ako posluži za medicinske eksperimente". Međutim, roditelji su odsečno odmahnuli glavom. Zahvaljujući njihovoj posvećenosti, Konstantin Morozov, najniži stanovnik Sovjetskog Saveza, živeo je čak 73 godine, demantujući i lekare, i nauku, i zle jezike.
Tajming je sve.Nik Vujičić, rođen bez ruku i nogu, postao je jedan od najuticajnijih motivacionih govornika i najomiljenijih predavača, čijoj se snazi i hrabrosti divi ceo svet. Autor je nekoliko knjiga, srećno je oženjen, ima dvoje dece. Da, ima i sreće što živi u vremenu u kojem društvo prihvata osobe sa invaliditetom. S druge strane, Konstantin Morozov nije mogao ni da sanja o takvoj podršci.
Junak naše priče rođen je 1936. godine u malom selu Sara, u Uljanovskoj oblasti, tadašnjem Sovjetskom Savezu, današnjoj Rusiji. Na svet je došao sa urođenim poremećajem, hondrodistrofijom, retkim stanjem kada osoba gotovo da nema kostiju, već samo hrskavicu, zbog čega ne može da raste i da se normalno razvija.
„To nije ljudsko biće, neće preživeti ni noć...“
Babica koja je pomagala majci da se porodi umalo se onesvestila kada je videla bebu: „To nije ljudsko biće, to je žaba! Neće preživeti ni noć.“ Lekari su cinično konstatovali da bi „takvog patuljka bilo bolje koristiti za eksperimente“. Međutim, roditelji nisu dozvolili da njihov Kostja postane laboratorijski miš.
„Kada je bila u drugom stanju, moja majka doživela je nezgodu – saplela se na stepeništvu i upala u podrum. Verovatno sam zbog toga rođen ovakav. Na kraju krajeva, imam osmoricu braće i svi su savršeno normalni“, rekao je kasnije u jednom intervjuu.
Kada ga je otac prvi put stavio na dlan, nije imao više od 300 grama. Videvši dete, sveštenik je odbio da ga krsti „jer nije izgledalo kao ljudska beba“. Na kraju je ipak obavio ceremoniju.
Iako su tad već postojali inkubatori (prvi je razvijen upravo u Rusiji – u Sankt Peterburgu, u prvoj polovini 19. veka), Kostjinoj porodici uređaj nije bio dostupan. Sa šest meseci odveli su ga u bolnicu u najbliži grad, Kazanj, ali i tamo su samo slegnuli ramenima: „Ne možemo vam pomoći. Hajde da ga umesto toga sačuvamo u tegli sa alkoholom, biće potreban studentima medicinskog fakulteta“.
Čuvši to, otac se razgnevi: „Neka napusti svet onako kako je na njega došao. Ja neću na sebe preuzeti takav greh.“
„Nauči da se prilagodiš“
Ali, beba ne samo da je preživela u teškim uslovima već se pokazala i neverovatno izdržljivom. Kostja je jeo sasvim normalno i jačao iz dana u dan, počeo da hoda i da govori kad i ostala deca, čak je sam naučio da čita pre nego što je krenuo u školu.
„Otac me je jednom izneo na trem: ‘Vidiš li tog crva? Puzi negde, zaokupljen je nečim. Znaj da svako stvorenje na svetu ima sposobnost da se prilagodi. Nauči da se prilagodiš, nauči da budeš potreban.’“ Dobro je upamtio te reči.
Kada je imao šest godina, počeo je rat. Njegov otac je pozvan na front. Velika porodica sa devet sinova, među kojima je najstariji bio patuljasti dečak, morala je da nađe načina da preživi teške dane.
Kostja je našao posao na farmi krava. Pošto je bio niskog rasta, po ceo dan je provodio u specijalnom kontejneru iz kog je lemio čuturice za mleko. Fizički nedostaci nikada nisu uticali na njegovo mentalno stanje. Štaviše, Morozov je od malih nogu pokazivao da ima veoma visok koeficijent inteligencije i da je svestrana ličnost.
Mogao bi da bude inženjer, pomislila je majka. Njegov oštar, bistar um radio je „300 na sat“, imao je dara za crtanje, lako je razumevao kako funkcionišu mašine i očas posla je mogao da rastavi i ponovo sastavi bilo koji mehanizam. Čak je sebi napravio tarantas, vozilo sa konjskom vučkom na četiri točka, kojim je putovao po selu, piše Žena.
Nakon povratka sa fronta, Kostjin otac je napravio mašinu za šivenje koristeći sinovljeve skice. Po njegovim nacrtima izrađivali su vretena i od toga sasvim dobro živeli.
A onda se zaljubio u lepoticu…
Kostja je voleo i knjige, sve od klasika književnosti do stručne literature. Zavukao bi se pod krevet sa petrolejkom i čitao celu noć. Upravo je ta žeđ za znanjem omogućila „patuljku“ da završi školu pre svojih vršnjaka, a nastavnici su ga uvek hvalili jer je bio izuzetan i elokventan učenik. Ubrzo je, u seoskom centru, počeo da drži nadahnute govore o Komunističkoj partiji – popeli bi ga na sto, a ljudi bi ga sa oduševljenjem slušali.
Najniži čovek u SSSR-u
Nakon ženidbe, najniži čovek u Sovjetskom Savezu kao da je preko noći porastao. Dobio je nova krila – stari skuter pretvorio je u mali traktor i koristio ga za kupovinu stvari koje je raznosio meštanima, a radio je i kao majstor popravljajući razne uređaje, od satova do kućnih aparata. Talentovan, vredan i sa nekoliko zanata u rukama, čak je neko vreme šio i haljine.
Iako su želeli decu, Konstantin Morozov i njegova dve godine mlađa supruga nisu osetili čari roditeljstva. Tom snu nije bilo suđeno da se ostvari. Ipak, bili su srećni. Ako je zbog posla morala negde hitno da ode, Lida je često nosila muža u torbi, što je bio simpatičan prizor koji njihovoj okolini nije bio nimalo čudan, naprotiv.
Početkom osamdesetih godina prošlog veka, bolesti su počele da se ređaju jedna za drugom. Više nisu bili sposobni da sami brinu o kući i bašti. Kostja je imao sve više problema sa zglobovima i krvnim pritiskom. Odlučili su da prodaju svoje stvari i odu u dom za stare. Tamo su živeli u sobi u kojoj su stvorili svoj mali svet. Morozov je kupio dečji bicikl, kojim se vozio po hodnicima zgrade i pomagao drugim osobama sa invaliditetom.
Mali čovek velikog srca
„Ne žalim se na svoju sudbinu“, rekao je novinarima. „Mogao sam da završim u tegli i da sada stojim na nekoj prašnjavoj polici na fakultetu. Radio sam i stvarao celog života, niko ne može da me optuži da sam parazit i da živim na račun države.“
Lidočka je umrla 2000. Kostja ju je nadživeo devet godina. Nije mogao da dugo izdrži sam u praznoj sobi, pa se uvek trudio da nešto radi i bude od koristi. Čak i tog dana kada je preminuo, već paralizovan, popravio je sat za jednog komšiju.
U inat ciničnim doktorima i njihovim proročanstvima, uprkos svim zakonima prirode, nauke i biologije, Konstantin Morozov doživeo je 73 godine, postavši svojevrsni fenomen. Da, bio je mali čovek, ali imao je veliko srce.
BONUS VIDEO: