Zinke Tos (Synke Thoss) iz Nemačke je filolog, majka tri dečaka, poznavalac i prijatelj Balkana. Načelnica je prevodilačke službe Ambasade Nemačke u Beogradu. U prvom susretu s njom, koji se dogodio pre dvadestak godina, u dvočasovnom razgovoru, nije se moglo naslutiti da joj srpski nije maternji jezik. Karijeru vrhunskog prevodioca gradila je neprekidnim radom na sebi, a za naš magazin otkriva kako je biti uspešan u poslu, ostati veran sopstvenim vrednostima, biti posvećen porodici i sebi istovremeno.

Danas nije lako biti uspešna žena?
- A kada je to bilo lako (smeh). Kako spojiti obaveze samohrane majke troje dece i obaveze na poslu - to je večita kvadratura kruga, svaki dan iznova. Znam da u tome nisam jedina, pogotovo ne ovde. Žene u Srbiji su veoma samosvesne, opšte je prihvaćeno da rade i grade svoju karijeru. Dok se u nekim zemljama Evropske unije još uvek raspravlja o uvođenju ključa zastupljenosti žena na vodećima mestima u korporacijama i u državnoj administraciji, njihova zastupljenost u Narodnoj skupstini Srbije, na primer, iznosi oko 30 odsto, ako ne i više. Dve od tri najviše funkcije u državi obavljaju žene. Slična je situacija i u privatnom sektoru, u državnoj administraciji i nauci. To je adut! Ono što me pritom posebno zadivljuje jeste da većina tih žena koje sam upoznala, ne samo što su uspešne u svojoj profesiji i što su izgradile karijeru,već su često i vredne domaćice i odgovorne majke, a uz to ne zapostavljaju sebe. Sigurno će se muškarci složiti da su ovdašnje žene veoma lepe i atraktivne.

Kako ste nakon mature odlučili da studirate slavistiku?

- Studije slavistike počela sam 1989. na Humboltovom univerzitetu u Berlinu. Ta godina je, bez svake sumnje, istorijska, da ne kažem prekretnica globalnih dimenzija - pad Berlinskog zida, raspad blokova i začetak novog svetskog poretka. Za mene lično, koja sam odrasla u NDR-u, odjednom se otvorio sijaset novih mogućnosti, ali i pitanja. Da li će biti potrebe za prevodiocima tada srpskohrvatskog jezika, s obzirom na to da je veliki broj građana poreklom sa ovih prostora u Nemačkoj koji, kako sam smatrala, mnogo bolje vladaju jezikom nego ja? Međutim, ostala sam pri jednom izabranom opredeljenju i nikada se nisam pokajala.

Za Zinke kao Nemicu Balkan je već za vreme studija bio veoma privlačan, a pogotovo nakon što se zaposlila u Ministarstvu spoljnih poslova Nemačke i bila raspoređena na službovanje u Beogradu.Kako ste počeli da otkrivate Balkan?

- „Roviti Balkan”, kako ponekad tajanstveno zovu ovaj region, kroz vekove ima nešto mistično što privlači. Tu privlačnost osećali su mnogi Nemci. Setimo se samo čuvene Talvj, Tereze Albertine Luize fon Jakob, koja je u 19. veku prevodila narodnu poeziju ovih krajeva na nemački i tako skrenula pažnju velikom nemačkom piscu Johanu Volfgangu fon Geteu na ovu kulturu, uspostavljajući vezu između Getea i reformatora srpskog jezika Vuka Karadžića. Moje iskustvo je da su ljudi na ovim prostorima veoma topli i gostoljubivi, tako da se ovde nikada nisam osećala kao stranac.

U čemu je zapravo veština prevođenja?

- Već se nemački filozof i osnivač prevodilačke nauke Fridrih Šlajermaher pitao da li je bolje približiti ono strano i nepoznato na način da ostane strano ili pretvoriti ga tako da uhu domaćeg slušaoca zvuči prijemčivo i poznato. Po mom mišljenju, veština prevođenja sastoji se u tome da se poruka sa stranog jezika prenese u duhu slušaočevog jezika. To nije puko prevođenje reči, to je zapravo posredovanje ne samo između dva jezika kojima treba odlično vladati nego dve kulture, dva naroda. I to iziskuje dobro poznavanje prilika obeju zemalja ili regiona u kom se jezik govori, mentaliteta, običaja, književnosti, poezije, muzike, kinematografije itd. To je večiti proces učenja. U tome je izazov i draž ovog posla ili poziva.

Prevođenje pri susretima državnika moglo bi se nazvati velikim uspehom u toj profesiji, ali šta je zapravo vaš pravi uspeh?

- Ima ljudi koji sebi postavljaju cilj da sa 30 godina zarade prvi milion. Neki i uspevaju u tome. Meni je, pre svega, bilo važno da se usavršavam i da budem dobra u onome što radim. Moja profesorka na fakultetu prevodila je za Valtera Ulbrihta koji je od 1949. do 1971. bio predsednik CK SED-a, dakle, nešto kao predsednik vlade NDR-a. To me je impresioniralo. Tada nisam ni sanjala da ću jednog dana i ja prevoditi razgovore visokih zvaničnika. Neki bi rekli, uspela je u životu. Međutim, najvažnije mi je što imam troje divne dece, koja pred zahtevnim razgovorima znaju da me bodre, iskrene prijatelje, jednom rečju, što sam u privatnom životu okružena ljudima koji me iskreno poštuju i vole.

NJEN POSAO JE PROMOCIJA SRBIJE: direktorka Turističke organizacije Srbije Marija Labović

Vi ste veliki poštovalac umetnosti - šta vas tačno inspiriše i pokreće?

- Dve su stvari koje me izuzetno inspirišu - to su muzika i sport. Obožavam da punim baterije uz neki koncert klasične muzike. A drugi izvor energije mi je sport. Redovno trčim, jer tako najbolje mogu da se „resetujem”. A savršeni spoj muzike i sporta otkrila sam tek nedavno - to je tango. Od srca sam zahvalna ekipi jedne beogradske tango škole koja me je uvela u taj predivni svet. Tango - to je stav, to je gordost, to su elegancija, bliskost i strast, svakako, vođenje i prepuštanje... Fascinantno!

Kako sebe vidite kroz deset godina?

- Ako Bog da, opet ovde u Beogradu, gradu koji mi je postao druga domovina.

Izvor: Lepa&Srećna