PROGRAMER ALEKSANDRA GABOROVIĆ: Igramo sa kartama koje su nam dodeljene na rođenju

Sve je moguće, sve se može. Ne treba da mi verujete na reč, samo pokušajte. Potrebna je velika želja, jaka volja, čelični živci i dosta gutanja tuđih gluposti, mada moram da priznam da su potrebni i neki preduslovi na čije postojanje ne možete uvek da utičete, ali možete da ih menjate i prilagođavate.

Ovako je priču svom životnom iskustvu započela Aleksandra Gaborović (44), trenutno u Beogradu, majka četvorogodišnjeg sina Stefana, zaposlena u Adria medija grupi na radnom mestu senior veb-developera. Aleksandra ima urođeni invaliditet, preciznije, rodjena je bez leve šake koja se nije razvila. Radi sve normalno i koristi obe ruke skoro podjednako, pošto joj je lakat preuzeo ulogu šake, i to sve zahvaljujući svojoj pokojnoj majci koja je uspela da je osposobi za život, mada uz mukotrpnu i konstantnu borbu sa lekarima, sistemom i okolinom.

- Sećam se kada sam bila mala, a mislim da se to nije mnogo promenilo, koliko se izjednačavao urođeni i stečeni invaliditet. Koliko su mene i moju porodicu forsirali da se napravi proteza i da je stalno koristim. I dalje smatram da je to potpuno pogrešan pristup i svakim danom sam sve ubeđenija u to. Jer dete kada se rodi, mozak i motorika tek treba da se razviju, a ljudi su neverovatno prilagodljiva bića. Ako se dete rodi sa telesnim nedostatkom, upravo ti najraniji dani su najvažniji da telo samo pronađe način kako nešto da uradi, kako nešto da uhvati, kako negde da stigne. A proteza u najranijim danima razvoja, i tu mislim na period već od prve godine, može samo da bude jedan sputavajući i otežavajući faktor koji zbunjuje i mozak i telo. Proteze za tako malu decu koja veoma brzo rastu uglavnom nisu funkcionalne, već više estetske ili polufunkcionalne. Druga je stvar kada pričamo o stečenim invaliditetima, kada je motorika već potpuno razvijena, ako mozak zna da ima dve ruke i dve noge i zna kako da funkcioniše sa njima. Tada sam potpuni pristalica funkcionalnih proteza.

Naravno, da napomenem, ja tu prvenstveno mislim na telesne invaliditete gornjih udova, nemam iskustva sa ostalim tipovima invaliditeta.

No, sećam se da su mojoj majci govorili kako moram da nosim protezu da mi se kičma ne bi krivila, da bih bila prihvaćena u društvu i ko zna zašto još, ali, na moju veliku sreću, nije posustajala. Umesto toga, forsirala je fizičku aktivnost i na sve načine, koji su mi tada čak delovali previše strogi, pokušavala da me osamostali – kaže Aleksandra i dodaje:

- Dobro se sećam i dana kada me je učila da vežem pertlu. Dva sata sam sedela u kuhinji na stolici dok nisam uspela. Pa još nekoliko puta da utvrdim gradivo. Dva sata kao večnost za dete - hvala joj! - priseća se Aleksandra.

Kao dete kaže da nije imala komplekse. Mogla je sve što i druga deca, da trči, hvata loptu, penje se na drvo..

- Zaista nije bilo igre u kojoj nisam mogla da učestvujem. Jasno je da su me deca koja me vide prvi put zagledala u čudu, ali zar to nije normalno i prirodno. Kada bi zadovoljili svoju radoznalost što pitanjem što gledanjem i kada bi shvatili da me ništa ne sprečava da da se igram sa njima, uglavnom bi odmah zaboravili – sa osmehom priča Aleksandra, i dodaje:

- No, da ne bude sad baš kako je sve bilo idealno, naravno da je bilo i izbegavanja, šaputanja iza leđa i ogovaranja, ali sa tim se susreću sva deca. Na to sada gledam kao na nešto što je normalno, tada mi je prilično smetalo.

Postojao je period kada je imala komplekse zbog ruke, kada je krila da nema ruku jaknom ili maramom:

- Kada sam bila u tinejdžerskom dobu, kao i sva deca, sve je odjednom bilo prenaglašeno. Znate, mnogi mogu vizuelno da sakriju svoje mane, a kod mene to nije bio slučaj. Pa je tako i bio jedan period kada sam stalno nosila jaknicu sa sobom i prebacivala preko leve ruke da se, eto, ne vidi da nemam ruku, bilo leto ili zima. Tek sad vidim koliko je to bilo opterećujuće, ali tada mi je to delovalno neophodno.

Sebe nikada nije videla kao osobu sa invaliditetom, sve do jednom...

- Za vreme studiranja, kada sam putovala iz Subotice za Beograd vozom, sedela sam pored žene koja je, koliko me sećanje služi, imala jednu kraću nogu. U toku našeg razgovora, a leva ruka mi je sve vreme bila ispod jakne, obratila mi se sledećim rečima: "Znaš, mi invalidi treba da se držimo zajedno". Kao da mi je lupila šamar i čekićem opalila u glavu – sve odjednom! Tada sam se, u stvari, prvi put neposredno suočila sa činjenicom da me drugi vide kao osobu sa invaliditetom. To je, zapravo, bio momenat kad udariš glavom u zid koji je uvek bio tu, ali nisi hteo da ga vidiš. To je bio momenat prihvatanja jedne činjenice. Ali to ne znači da sam se osećala tako – ponosna je Aleksandra.

Aleksandra kaže da je situaciju i probleme sa kojima se suočavaju osobe sa invaliditetom shvatila u potpunosti u toku studija:

- U toku studija sam dve godine živela u studentskom domu "Mika Mitrović", specijalnom domu za studente sa invaliditetom ili ometene u razvoju. Već tada sam pored studija počela da radim ali sam imala prilike da upoznam situacije i čujem razne životne priče. Ono što mi se istaklo jeste da priličan broj osoba sa invaliditetom studira Defektološki fakultet, i to smer koji je približan sopstvenoj dijagnozi. Napominjem opet, priličan broj, ne svi. Sa jedne strane, to se može smatrati normalnim pošto su sa tim oblastima i najviše upoznati i to im je najpribližnije. Iskustvo je velika škola i dobar preduslov uspeha. Ali, uvek jedno "ali"! Nisam mogla da se otisnem utisku da je okolina, pa i porodica toliki fokus stavila na taj aspekat njihovog života, da ništa osim toga nisu smatrali vrednim izučavanja.

Ja, na primer, uopšte ne znam kako glasi moja dijagnoza. Imam je negde na papiru kada zatreba, recimo - kada sam polagala vozački ispit, ili za registraciju na Birou, ali generalno me ni ne interesuje previše. Stvar je takva kakva je, to nije fokus mog života, igramo dalje sa kartama koje su nam dodeljene! - objašnjava Aleksandra.

- Ne pamtim previše situacije u kojima sam tretirana kao osoba sa invaliditetom i mislim da sam zato i uspela da budem ovo što jesam i ovakva kakva jesam danas – ostvarena i srećna žena. Mnogo volim sebe ovakvu kakva jesam, i bez lažne skromnosti, ako bih imala tu mogućnost, nisam sigurna da bih nešto menjala. Bilo bi zanimljivo videti kako je to kad imaš dve normalne ruke, ali, ono kakvi smo i šta smo postigli, velikim delom je oblikovano iskustvima koje smo imali – dobrim i lošim. I da je situacija drugačija, da sam rođena sa obe ruke ne verujem da bih imala ova iskustva kojih se zaista rado sećam i koja su mi bila najveća životna škola – zaključuje Aleksandra.

Svesna sam da je moj sin dete roditelja sa invaliditetom, kao i da moj suprug pored sebe ima ženu koja će uvek privlačiti radoznale poglede, i zato detetu od početka dajemo odgovore na sva njegova pitanja u vezi sa rukom. Sve se provlači kroz igru, levu ruku zovemo "mala rukica" i igramo se sa njom. Učimo sina da su različitosti normalne pa i potrebne – da neko ima crnu kosu, neko plavu, neko ima veći a neko manji nos, dok neko ima dve iste ruke a neko baš i ne. I ne samo njega, ipak moram da razmišljam i o njegovom okruženju, njegovim drugarima pa i njihovim roditeljima. Na svako radoznalo pitanje dajem odgovor, pokažem, dokažem – šta treba i kome treba i, za koji minut, već je neka druga tema aktuelna. Zaista se trudimo da ga vaspitavamo na pravi način i prava sam srećnica što pored sebe imam partnera koji je prava podrška u svemu tome – kaže Aleksandra.

Aleksandra kaže da je jednom bila prinuđena da nosi protezu – prilično nezgrapnu, polufunkcionalnu.

- Ta metalna proteza se navlači na ruku skroz do ramena, i kajševima pričvršćuje za torzo. Nosila sam je samo jednom, u prvom razredu osnovne škole. Bio je slet za Dan mladosti i, pošto je po koreografiji bilo predviđeno da sva deca drže po jednu zastavicu u svakoj ruci, mojoj majci je predočeno da neću učestvovati ukoliko ne budem nosila protezu. To je prvi i poslednji put da je dozvolila da je tako ucene da bih ja u nečemu učestvovala. Bilo je veoma neprijatno nositi tu nezgrapnu i tešku protezu. Prilično sam sigurna da ju je majka bacila posle toga, pošto je nikad više nisam videla.

Tekst: Dijana Tadić

Izvor: Kurir