Danas sam, od muke, šetala dva sata. Tamo-vamo... Da ubijem vreme, da oplemenim dan. Da pokupim pozitivnu energiju.

Učinila sam jedno dobro delo... Pomogla jednoj frendici da napiše neku molbu. "Zaradila" sam espreso, produženi. Bila na jednom mestu gde nikad nisam bila. Velika je to stvar u malom mestu gde se sve i svako svakog zna. Gde ne možeš proći pored poznanika i samo ga pozdraviti. Moraš se ispričati... 

Htela sam da prođem, tek onako, bilo mi je dosta priča. Ona, mala, slatka, plava, sa dugim rukavima koji su pokrivali prste, jer je jesen i kalendarski počela, i dugmadima koji su bili gotovi da otpadnu... Po lepoti bi mogla da bude na modnim stranicama ’’Voga’’. Po stajlingu je ličila na žene našeg gradića, palanke. 

Htela sam samo da prođem. Bila sam već umorna od raznih priča, uglavnom sumornih. Tražila sam smeh, šalu. Dobila sam kafu i pogled na krovove grada. Malo li je? Učinila sam dobro delo. Dosta od mene, ovako istrošene, za danas. A onda videh nju, slatku, lepu, plavu. Promrzlu. Nije joj ličilo da prodaje na ulici. Da je samo malo viša, mogla je biti na manekenskoj pisti. Setih se da sam je nedavno videla u beloj uniformi.

- Radiš li još tamo?

- Ne više. Gotovo. Jedva sam izdržala taj tempo. Prenaporno je bilo. 

Mislim, zar nije trebalo da ostaviš ovaj posao uličnog prodavca nego taj bolnički? Nema mi logike. Ali šta u ovoj zemlji izgleda logično? 

I opet me đavo tera da pitam... 

- Gotovo?

- Ma da. Gotovo. 

- Ali, što ovo, a ne ono?

- Pa, nisam ti ja pričala...

Neee, uglavnom prođem. Imam i ja svojih muka. Nismo drugarice, znamo se iz grada, pozdravljamo se, onako, u prolazu.

- Pa eto, u decembru, pred Novu godinu... Pazar nikakav. Sneg, led. I – odjednom, puko mi film, samo odlučim. Odlazim odavde. Norveška, Nemačka, Švedska. Odlazim. Zar da ostanem ovde, deca nam odu, a mi da se vučemo kao bednici? Idem. I tako, odlučim ja i krenem na kurs jezika. I učim dok sedim ovde, napolju. ’’Gde ćeš?, pita me muž. "Da babama perem dupe". I shvatim da ne mogu bez državnog ispita. I onda sam radila šest meseci... kao medicinska sestra, stažirala posle 20 godina. 

- O, bože...

- Učila jezik, stažirala, prodavala na ulici... Jesam plava, ali nisam glupa, samo znam da ne mogu više ovde i ovako.

- Ma da, nisam ni ja više ni rodoljub ni lokal patriota... Samo, neće me niko. Strašno je kad nemaš posao, pare, kad ne možeš osnovne egzistencijalne potrebe da zadovoljiš. U pedeset i to doživiš. Plata 65 evra... Minus na granici nedozvoljenog... 

Opet počinjem. A lepo sam rekla da neću više. Smaram i sebe i druge, dosadna sam i samoj sebi kad počnem da pričam. Svakom svoja muka najteža...  Pa nikad nisam živela ovako, nisam navikla ja na to... Da nemam. 

- Pa da, treba živeti. Da kupiš klopu, komunalije platiti, kupiti nešto da se obuče... 

- Ne treba meni garderoba. Samo dobre patike i trenerka. Ne patim ja za garderobom. Ali, duša mi ište putovanja, da vidim Japan, na primer. Ne mogu ni do susednog grada, a kamoli na more ili negde van. Ne mogu u teretanu. Nema se. Ili, kako da ja idem, a deca ne?

- Žalosno... tužno. 

Vuče rukave. Počinje jesen. Hladnije je. Ona sedi na stolici, slušalice pored nje i mobilni. Kaže da uči jezik i dalje. Položila državni. Ide sama za početak. Bora urezana na lepom licu. Nema sjaja u očima. Nema osmeha. 

Šta bi ovo sa nama? Šta nam se dešava? Dugo već ne videh nasmejano lice. Dugo već ne videh srećnog čoveka... Dugo već ne videh pare... Prazan novčanik hronično ili plastična kartica, koju provlačim i za sto dinara... Ljudi, zgrčenih prstiju, menjaju preostale devize... izvučene iz slamarice. Poslednji komadi. Kopne ljudi. 

Ali me ona obradova. Ni ime joj ne znam. Ali, neka ide, radujem se zbog nje. I ja bih. Da sam malo mlađa. I ja planiram u neko selo, da budem seoska učiteljica, sekretarica ili administrator. Ma, ko će mene sa pedeset i nekom? Profesor svetske književnosti... Majko moja! 

Šutiram uveli list. Ljuta sam na ceo svet. Pade jedan kesten, uzeh ga i ogulih. Lep, braon, mlad, miriše na jesen. Nekad smo jeli pečeno kestenje. Imala je jedna poslastičarnica u koju smo svraćali posle predavanja i jeli pire od kestena. Maštali o dalekim zemljama koje ćemo obići sa dragim osobama. Čitali po ceo dan i noć, učili, nadali se i verovali. Bili mladi i puni entuzijazma. Verovali u ljubav, radovali se životu i leteli...

A sad smo pali, negde smo na dnu. Eto, ona ide... Neka ide. Neka proba. I ja bih, da sam malo mlađa. Možda ću i otići, ko zna. U duši sam zrela da odem. I teši me da sam dosegla dno, valjda se ispod toga ne može dublje... 

Bar se nadam da je tako. 

Tekst: Nevenka Milojević