Najgore je imati, pa nemati, kažu… Nema veće kletve… Ali, ako kreneš od nule, pa si malo nešto, kao, u plusu… Lako je navići se na minus fazu. Kada kažem minus, mislim na materijalnu, nikako na duhovnu stranu. Ako je duhovno bogat, ti si bogat čovek. Ako imaš porodicu, prijatelje, ljude koji te vole – ceo svet je tvoj. Ne može ti niko ništa. Ni miševi, ni puževi, gliste, zmije, kameleoni i ostale ljigave životinje… Koliko ljudi mogu biti ljigavi, životinje nikad ne mogu.
I tako… Središ mozak… pa navikneš na malo. Naučiš da se raduješ sitnim stvarima… Da uživaš u životu, da ne očekuješ ništa, a da se nadaš – tu je spas. U nadanju i očekivanju. Umeti da uživaš u radostima, u u dobroj knjizi, ponekoj kafi sa prijateljima, zracima sunca… Toploti, spolja I unutra, sendviču sa pečenicom i kačkavaljem… toploj šolji čaja ili mleka, po mogućstvu, nes kafi, sa parčićima plazme i lešnika, mmmm.
Biramo lepe stvari… Volimo lepe stvari! Znamo šta valja…
Ali, umemo da uživamo i u korici hleba sa susamom, jakoj crnoj kafi, sa ratlukom, ako je moguće. Onoj od pedeset dinara… Samo je treba naći.
Pokušavam da budem optimistična, vedra, nasmejana… Da izvučem na površinu sve one dobre stvari, koje me raduju i čine da poletim… Mada, već duže vreme ne letim. Hajde, de. Da vidimo… Vikend! Kako to moćno zvuči… sloboda. Ne moraš ujutru da žuriš, imaš sve vreme ovog sveta. Da se protežeš u toplom krevetu… gledaš TV i pročitaš novine… popiješ kafu sa prijateljicama… pročitaš novine... Lepo. Onda jedna šetnja. Šoping mol, što da ne? Da vidimo šta ima, možda naletiš na neki komad garderobe, jeftin i dobar. Subotnji film, super. Prija. Nedeljna kafa sa prijateljima iz osnovne i šetnja do kafića koji drži tvoj frend. Korisno i lepo. Zabavno. Malo se središ, napakuješ, popakuješ, pranje kose i ostalo, da ličiš na ženu. Čini mi se – dovoljno razloga da budeš srećan!
I baš sam, pored toliko sumornosti, jada i bola, što gledam oko sebe, što osećam u sebi i na sebi, što vidim na sebi i drugima, pokušala da bar danas budem pozitivna. I, čini mi se, bez obzira na sve, da imam razloga. Dovoljno što sam živa, doduše povremeno osećam razne bolove, ali osećam… I što je vikend i što možemo da se radujemo svemu i svačemu. I pokušavaću i dalje, obećavam sebi, da uvek izvučem neku trunčicu radosti i poezije.
... Do prve kiše, do prvog snega… Hahahahaha!
Ne, zaista, idemo dalje. Biće nešto. Kad smo preživeli pad standard sa, recimo pedeset na, recimo petnaest hiljada, neredovna primanja i nemogućnost da živiš normalno, plaćaš račune, kupuješ pečenicu i meso… izbaciš bioskop i kafiće, kafe… da se grebeš, jer je to tvoje redovno stanje… a do juče si uredno plaćao svoje piće i častio prijatelje… da kupiš normalan poklon prijatelju za rodjendan, a ne neku varijantu za koju moraš da mozgaš i obiđeš tri puta grad… pa se osećaš jadno i bedno, kao da si ćemer, a ne da nisi imao… Kad smo to prevazišli, mislim – mora da bude bolje. Pa onda, računam, krenućemo dalje, pa šta… ako treba, mi pedesetogodišnjaci, dobro očuvani, naći ćemo i novi posao, nećemo skrstiti ruke… i nećemo crknuti od gladi. Čemu više strah i paranoja?
Istroših se u tim pozitivnim vibracijama i nadama. Bežim dok se ne predomislim i pritisnem jedno, tako lako, dugmence ‘’dilit’’… dok još hoću da verujem i da se nadam. Pa, srećan nam vikend! I neka bude bolje!
Ako ne… Pa, nećemo se predati! Život ide dalje… Čega nema, ne mora ni biti.
Tekst: Nevenka Milojević
