Zamislite sledeću situaciju: dvogodišnje dete približava se štekeru na zidu i radoznalo gura prstiće u struju. Ili situaciju u kojoj dete čupa, udara ili štipa svog drugara u igri i oglušuje se o roditeljske molbe da prekine sa nasilnim ponašanjem. U obe situacije reakcija roditelja najčešće je identična: nakon umilnog, zapovednog, odlučnog ili pretećeg „nemoj” najčešće sledi udarac po delu tela koji „amortizuju” pelene.

Zabrana fizičkog kažnjavanja dece u Srbiji: ZA i PROTIV

Da li će nakon usvajanja građanskog zakonika ove „vaspitne batine” otići u istoriju disciplinovanja dece, a roditelji odgovarati zbog toga što su udarili naslednika, saznaćemo tokom naredne godine. I dok pravnici ovih dana burno debatuju o prednacrtu zakonika kojim se zabranjuje svako fizičko zlostavljanje deteta, čini se da se psihološka struka podelila na one koji smatraju da država ne treba da se meša u roditeljstvo i one koji tvrde da zakonodavac mora da zabrani svaki oblik telesnog disciplinovanja dece, uključujući i „vaspitne ćuške” koje kao pomoćno vaspitno sredstvo koristi gotovo polovina roditelja u našoj zemlji.

Psiholog i psihoanalitičar Vesna Brzev-Ćurčić tvrdi da se struka nije podelila, već da postoje pojedinci koji misle drugačije.

– Nema malih i velikih batina i nema razlike između čvrge i šamara – primena fizičke sile prema slabijima apsolutno je nedopustiva! Ako sto puta kažete detetu „nemoj” i ono sto prvi put priđe štekeru, jednostavno ga sklonite u stranu. Ako se ponovo vrati štekeru, opet ga sklonite i tako sve dok ga trajno ne sklonite od opasnosti. Ako vaše dete maltretira neko drugo dete, jednostavno ih razdvojite. Taj rezon – ako ga počupam, ono će shvatiti da drugo dete trpi bol i prestaće da ga čupa –rezon je odrasle osobe – kaže naša sagovornica.

Ona nema nikakvu dilemu da će sudbina zakona o zabrani fizičkog kažnjavanja dece biti identična zabrani konzumacije alkohola za vozače – on neće u potpunosti iskoreniti telesno kažnjavanje deteta, a onaj roditelj koga „uhvate” biće kažnjen. Vesna Brzev-Ćurčić takođe smatra da kolege koje ne nalaze reči opravdanja za zakon, daju legitimitet onima koji fizički zlostavljaju decu, ali ima potrebu da doda:

– Mi se ne zalažemo za ukidanje kazne. Vaspitavanje podrazumeva nagradu i kaznu, ali kazne moraju biti primerene uzrastu i veličini prekršaja. Međutim, ni u jednoj situaciji, kazne ne podrazumevaju batine – izričita je naša sagovornica.

Dr Nevenka Tadić, dečji psihijatar i psihoterapeut, ocenjuje da su savremeni roditelji dovoljno zbunjeni savetima o vaspitanju dece, da ih ne treba dodatno zbunjivati protivrečnim stručnim stavovima.

– Nema nikakve dileme da krilatica „batina je iz raja izašla” nema nikakvo psihološko opravdanje, ali treba reći da neke društvene norme imaju snagu realnosti i mi verujemo u njih bez preispitivanja. Ja mislim da većina roditelja ne preispituje vrednost i posledice krilatice o „rajskom poreklu” batine i po inerciji tuče decu. I ja sam kao mlada majka ponekad gubila strpljenje i udarila svoje dete, ali danas znam da nisam bila u pravu – ocenjuje dr Nevenka Tadić.

Naša sagovornica objašnjava da roditelji najčešće biju dete kada su napeti, nezadovoljni sobom ili ponašanjem deteta, kada ne razumeju šta se dešava u unutrašnjem svetu deteta i kada dete nije onakvo kakvim su ga zamišljali. Batine su veoma brz, delotvoran, ali kratkotrajan način rešenja situacije, zaključuje dr Nevenka Tadić.

Ona primećuje da su pripadnici njene generacije imali mnogo realniji odnos prema deci i njihovom vaspitanju nego generacija kojoj pripadaju njena deca – vaspitne granice su bile jasnije postavljene, a deca nisu imala status malih prinčeva, kakav danas uživaju mnogi mališani, kaže dr Nevenka Tadić.

– Mislim da su današnja deca veoma zaštićena i da mnogi roditelji ne postavljaju nikakve zabrane ni granice u vaspitanju. Imam utisak da je nekoj deci sve dozvoljeno, a to nije dobro za njih – ako roditelj ima platu 50.000 dinara, on ne može detetu da kupi patike od 30.000 dinara, samo zato što te patike imaju njegovi drugari – zaključuje naša sagovornica.

Dr Dragan Popadić, profesor socijalne psihologije na Filozofskom fakultetu, ocenjuje da se zastupnici i protivnici fizičkog kažnjavanja dece ipak slažu u jednom – nema ništa lepo u tome da odrasla osoba bije dete. On ističe da je 2002. godine objavljena velika studija o efektima fizičkog kažnjavanja deteta, koja je pokazala da je od jedanaest efekata telesne kazne samo jedan bio „pozitivan”, a to je – povinovanje deteta odrasloj osobi.

Tekst: Katarina Đorđević ( pod nazivom "Psiholozi dosledno protiv vaspitnih ćuški" objavljen je uPolitici , 17. decembra 2014. godine.)

Na sledećoj strani pročitajte stav iz drugog ugla psihoterapeuta Zorana Milivojevića.

PageBreak

Dete ne reaguje na telesnu kaznu kao takvu, nego na značenje koje joj pripisuje

Nedavno se psiholog profesor Dragan Popadić u izjavi za „Politiku”, pozvao na jedno istraživanje iz 2002. o efektima fizičkog kažnjavanja dece koje je pokazalo „da je od jedanaest efekata telesne kazne samo jedan bio ’pozitivan’, a to je – povinovanje deteta odrasloj osobi”. No, da li je to baš tako?

Spomenuta studija je pregled osamdeset i osam ranije objavljenih osnovnih istraživanja o fizičkom kažnjavanju, koje je objavila dr Elizabet Geršof. Ono što nam profesor Popadić nije rekao jeste da je ta studija naširoko kritikovana kao metodološki sporna u tolikoj meri da se zaključci ne mogu uzeti zdravo za gotovo i kao takvi predstaviti javnosti. Glavna zamerka studiji je da u dve trećine osnovnih istraživanja, kojima se bavila, nije pravljena razlika između razumne telesne kazne i preteranog, nerazumnog fizičkog zlostavljanja. Geršofova je i kažnjavanje i zlostavljanje stavila u kategoriju „fizičko kažnjavanje”.

Posledica takvog pristupa je da rezultati ovog istraživanja govore o posledicama fizičkog zlostavljanja dece, a ne o posledicama telesnog kažnjavanja. Studija Geršofove ništa nam novo nije rekla: i ranije smo znali da ni fizičko ni psihičko zlostavljanje dece nije dobro, jer ostavlja negativne posledice po decu.

Jedna ranija metaanalitička studija iz 2000. godine rađena na trideset i osam osnovnih istraživanja, a koju je vodio psiholog dr Robert Larzeler, jeste pravila razliku između razumnog telesnog kažnjavanja i fizičkog zlostavljanja, tako da nije uzela u obzir ona osnovna istraživanja koja su se bavila posledicama fizičkog zlostavljanja. Zaključak je bio da nema dokaza da razumno telesno kažnjavanje ostavlja negativne posledice na decu.

U stvari, od šest istraživanja koja su u periodu 1996. do 2005. istraživala telesno kažnjavanje u Americi, jedino je spomenuto istraživanje Geršofove imalo zaključke koji su išli u prilog onima koji bi da roditeljima zakonski oduzmu pravo da telesno kazne vlastito dete.

Istraživanje koje se u ovoj oblasti smatra metodološki najispravnijim sprovela je razvojni psiholog dr Dajen Baumrind, koja je inače veoma poznata po tome što je definisala vaspitne stilove (autoritaran, permisivan i autoritativan). Prateći tokom dvanaest godina razvoj dece od predškolskog uzrasta do mladalaštva, u više od sto porodica, ona nije našla dokaze da „blago i umereno telesno kažnjavanje” ostavlja bilo kakve negativne posledice na decu. Ona se zalaže za vaspitni stil koji podrazumeva davanje ljubavi, ali i disciplinovanje deteta, što može povremeno uključiti i razumno telesno kažnjavanje.

Tome treba pridodati i čitav niz istraživanja koja pokazuju da dete ne reaguje na telesnu kaznu kao takvu, nego na značenje koje joj pripisuje. Tamo gde se na telesnu kaznu gleda kao na odbacivanje i negaciju ljubavi, ona može imati negativne posledice, a tamo gde se ona smatra normalnim delom vaspitanja, kao što je to slučaj u našoj kulturi, tamo nema negativnih posledica.

Jedini razvojni psiholog koji se ovim stvarima bavio kod nas je prof. dr Jovan Mirić, koji je u svom radu iz 2011. godine zaključio: „Kada ostanemo na terenu empirijskih nalaza psiholoških istraživanja, nemamo nikakav činjenički zasnovan dokaz protiv svakog korišćenja telesne kazne u vaspitanju dece.” (Nadam se da on zbog ovoga rada neće imati problema sa svojim kolegama.)

Kod nas je malo poznato da ni u jednoj saveznoj državi u SAD roditeljima nije oduzeto pravo da telesno kažnjavaju decu, iako su deca, kao i kod nas, zakonom zaštićena od zlostavljanja. Ove godine je Američka pedijatrijska akademija potvrdila svoje preporuke iz 1998. godine o vaspitanju dece. Smatram da je korisno da citiram deo o telesnom kažnjavanju koji odražava i moj stav: „Iako telesno kažnjavanje trenutno smanjuje ili zaustavlja neželjeno ponašanje, njegova delotvornost opada daljim korišćenjem. Jedini način da se održi njegov početni učinak je da se postupno pojačava, tako da se može pretvoriti u fizičko zlostavljanje. Zato, u najboljem slučaju, telesno kažnjavanje jeste delotvorno jedino kada se koristi povremeno u odabranim situacijama.”

Možda bi profesor Popadić, kao stručnjak za socijalnu psihologiju, mogao da istraži fenomen masovne histerije, jer su nedavni događaji pokazali da ni psiholozi nisu imuni na nju.

Želim da podsetim javnost da kao što svaki poljubac u detetovu guzu nije pedofilija, tako ni svaki udarac po guzi nije zlostavljanje.

Dr med. psihoterapeut
Zoran Milivojević

Tekst pod nazivom "Posledice telesnog kažnjavanja" u Politici je objavljen 20. decembra 2014. godine.