Novosađanka koja je na kruzeru izdržala dva meseca, napisala je knjigu o tome kao "testament" drugim ženama. Snežana Oreb radila je ceo svoj vek. Podizala je porodicu i decu, i onda u 52. godini, uz nebrojeno nedopustivih poniženja i prezira zbog "pogrešnih godina", ostala bez posla. Međutim, drznula se da se oproba u nečemu novom, onom što je većinom rezervisano za mlađe ljude i evo kako je prošla.
U svojoj 59. godini, Snežana je odlučila da ode da radi na kruzer. Do njega je odveo inat i želja da pokaže da starije žene nisu manje vredne za posao koji obavljaju.
"To me je odvelo na rečni kruzer, na kojem sam radila kao sobarica i doživela liberalni kapitalizam u njegovom neshvatljivo surovom obliku. Ovde kod nas život je zaista surov, ali sve ono što mislimo i maštamo o radu na Zapadu često nije ništa manje surovo i strašno, ili bar nije ni blizu istine", kaže Oreb, a evo kako se provela radeći na kruzeru.
Pad sa kreveta neizbežan
Nakon poslatog CV-a, razgovora i provere engleskog putem skajpa, Snežana Oreb dobila je posao sobarice na kruzeru koji je uključivao dvonedeljne ture Budimpešta – Amsterdam. Bila je najstarija među 40 članova posade.
Kada su joj javili da je prošla testiranje, dobila je kartu i otputovala u Beč, gde su je čekali šofer i kola koji su je odvezli u Linc, odakle je brod krenuo. Sve je vrlo profi, vrlo prijatan doček radnika. Ukrcali su se par dana pre turista, da bi očistili brod i pripremili ga za kruz. Tako su, naime, interno zvali svaku dvonedeljnu turu.
Na brodu, dugom 135 metara bilo je 200 turista, mahom starijih od 70 godina. Posadu čine ljudi sa svih strana sveta, najviše sa Filipina i iz Rumunije, Oreb je bila jedina iz Srbije.
"Posada je smeštena u donjem, mašinskom delu broda, ispod nivoa reke, kabine su 3×3 metra, deliš ih uvek sa nekim, moja cimerka bila je Rumunka. Spavala sam na gornjem krevetu, što je prilično klaustrofobično, plus, ukoliko dođe do kočenja, ili sudara, pad sa kreveta je neizostavan", priča Oreb.
Teško da može da se spava, čak i kad si preumoran. Putuje se noću, brodovi neprekidno trube, zvuk sirene skoro da ne prestaje. Neverovatno je koliko je gust saobraćaj na reci, ponekad bih mislila da putujemo nekim autoputem, a ne rekom.
Inače, sirene moraju da se čuju kao upozorenje, jer su sudari česti. Kruzeri su toliko veliki, a saobraćaj tako gust da se prilikom mimoilaženja brodovi skoro dodiruju, nekad bude jedva pola metra između njih.
Radno vreme i minutaža u poslovima
Smene su od 6 do 14 sati i od 18 do 22, ali ako te pozovu i mimo tog vremena, moraš da se odazoveš. Na brodu neretko rade cele porodice, i više je muškaraca nego žena, skoro 65 odsto.
Za sve što radiš, postoji minutaža koju moraš da poštuješ. Za 8 minuta moraš da spremiš sobu, za pola sata moraš da opeglaš (na mašini) 200 stolnjaka. Posao koji sam ja radila sama nekada su radile tri žene, ali je vlasnik kompanije odlučio da prištedi, kaže Oreb.
Nadređeni stalno viču
Svi nadređeni stalno, ali neprekidno, kad god te sretnu viču: Go, go!, Fast, fast!, Faster! Stalno si u strahu da nisi dovoljno brz i dobar.
Cela posada mora da poštuje strogo utvrđena pravila. Jedno od njih je da se sa gostima ne sme razgovarati, niti imati bilo kakav kontakt. Nekada su gosti radoznali, pa se raspituju o vama, ali ništa im ne smete otkrivati o sebi ili brodu, jer ako to šefica sazna – ne bude baš prijatno.
Između posade – glas ne sme da se povisi, zidovi su tanki, moramo da šapućemo da nekog ne probudimo. Staf je surov međusobno, cinkarenja je dosta, nema solidarnosti… Filipinci se jedino drže zajedno. U svoje društvo ne primaju nikoga čak i kada smo van broda, kada imamo slobodno.
Ima tu raznih priča, ljubavnih, sklapanja i "rasklapanja" brakova, raznog mobinga i uznemiravanja… Mnogo se pije kada se ne radi, zato se dešavaju i padovi sa broda. Na našem ga konkretno nije bilo, ali sam čula od onih koji su već radili na brodu da se to neretko dešavalo.
Simulacije poplave i požara
Na bezbednosti se, bar nominalno, mnogo radi. Požari su na kruzerima česti, meni se, npr. u sobi zapalila klima. Na brodu na kojem sam bila, nije bilo lekara. Svako nosi svoju malu, ličnu apoteku. Poneko ima i "rečnu bolest", jer sve se neprekidno ljulja i mrda, i morate da pije tablete protiv nje.
Postoje razna dežurstva, jedno od njih je “night watch” (noćna smena) tokom kojeg se obilaze kontrolne kote na brodu. Tom prilikom upisuje se sve primećeno na brodu. Svako ko je dežuran mora biti vrlo oprezan, jer radi noću, pod je od čelika, klizav, nema zaštitnih ograda, koridori su izuzetno uski i klaustrofobični.
Izlažete se opasnosti i mimo toga, kada hodate tim koridorima (unutrašnjim hodnicima se ne ide da ne uznemiravaš goste, osim ako to posao ne nalaže), uz stepenice, niz stepenice, sa teretom, po kiši vetru, i opet napominjem – sve je često klizavo i mokro, i nema ograde… Ako zapnete za sajlu – povreda je neminovna”.
Na brodu na kojem je radila Snežana Oreb, dva puta nedeljno imali su simulaciju poplave i požara. I tada su svi, ceo brod, morali da budu pod punom ratnom opremom. Što nije uvek lako, jer gosti broda su uglavnom stariji ljudi, a i posada nije suštinski obučena za požar i poplavu.
"Meni je čudno da se nesreće poput one u Budimpešti ne dešavaju češće jer su propisana dva minuta, od oglašavanja sirene za opasnost do izlaska na palubu, gde stoje pojasevi za spasavanje. Nemoguće je ispoštavati to ako si u dnu broda gde je smeštena posada a imaš stare, pa time i sporije goste, uske koridore i paniku."
Besmislen novac
Što se plate tiče, poslodavac je izuzetno fer. Ona je, po ugovoru, fiksna i iznosi 1.500 evra, a po kruzu dobijaš još 700-800 evra. Izgleda mnogo, ali kad te ubace u mašinu da svakome neprekidno moraš da govoriš da je sve "fine", sav novac je besmislen.
Pobeda prepreke
"Čak i ako prekineš ugovor pre datuma do kog si potpisao da radiš, uredno te, bez zatezanja i ikakvih penala, isplate do poslednjeg centa", veli Oreb.
Na propitivanje, kako izgleda život na brodu van radnog vremena, i kada izađe sa broda, Oreb kaže:
"Kad shvatiš da se pod tobom sve ljulja, bukvalno i metaforički, onda – ili odmah odeš, a mnogo ljudi brzo odustane, ili odlučiš da ćeš pobediti i tu prepreku."
Ja sam birala ovo drugo i izdržala sam dva meseca, iako sam potpisala ugovor na šest meseci. Moja cimerka je otišla kući sedam dana pre isteka celog ugovora. Nije više mogla da izdrži, rekla je da ide kući da nešto obavi i više se nije vratila.
Kada sam imala pauze na brodu, zvala sam svoje, ti razgovori su me spasavali, pričala sam sa cimerkom, ili bih pisala dnevnik.
Posustaneš, prosto padneš u očaj, čak i ako to nije tvoja priroda. Rad, i uopšte boravak na brodu, je iz domena nekog jako čudnog rijalitija.
Kada sam imala pravo na izlazak obilazila sam sve te lepe gradove: Amsterdam, Majnc, Vircburg, Regensburg, Pasau, Linc, Beč, velelepne dvorce, i to je bilo pravo uživanje.
Vera u sebe
"Ne, nemam gorčinu zbog svega. Nekad ranije, nekad kasnije shvatiš da sreća nije isključivo negde drugde, da nije uvek izvan tebe. Da je ona zapravo u tebi.
I sada radim posao koji je ispod mog znanja i mogućnosti, ali radim i to u društvu koje ne prihvata određene godine jedne žene. Nije me sramota zbog toga, već sam srećna što mogu da radim i privređujem, jer verujem da nismo rođeni u fotelji i da je svako iskustvo razred više u školi života.
Moraš da veruješ u sebe, da se podigneš i kad te gurnu i padneš a svoju decu sam učila i da uvek budu i solidarna. Ja, nažalost, solidarnost nisam doživela, ali sam bila solidarna, i u tome je moja sreća", zaključuje Oreb.
Tekst: 021/Lepa&Srećna/
BONUS VIDEO:
