- Otac Predrag otkriva šta reći ožalošćenima.
- Ispričao je i neobičnu situaciju sa sahrane.
- Objasnio je koji običaji nisu deo hrišćanske vere.
Kada izgubimo nekoga bliskog, često ne znamo šta da kažemo porodici koja tuguje. Izgovorimo ono što smo i sami bezbroj puta čuli - "Primi moje saučešće" i pokušamo da pronađemo prave reči utehe. Ipak, otac Predrag Popović smatra da bi u takvim trenucima trebalo da se obratimo ožalošćenima na drugačiji način.
Govoreći o trenucima gubitka i žalosti, objasnio je zbog čega smatra da uobičajenu rečenicu "Primi moje saučešće" ne bi trebalo koristiti, već da bi poruka trebalo da bude povezana sa verom u vaskrsenje.
"Kada izjavljujete saučešće, ne budite plitki, nemojte govoriti: 'Primi moje saučešće', pa onda: 'Šta je to bilo, šta se desilo?' Priđeš čoveku i kažeš mu: 'Hristos vaskrse'. Tako se izjavljuje saučešće. Zapitaće se i on i reći: 'Šta mi reče sad ovaj, zašto Hristos vaskrse?' Ali shvatiće, te reči će mu se otkriti kad bude trebalo", rekao je otac Predrag.
Njegove reči izazvale su brojne reakcije među pratiocima, koji su mu se zahvaljivali na savetima i duhovnim porukama koje deli sa vernicima. Mnogi su priznali da ovakav način izražavanja saučešća do tada nisu čuli, pa ih je njegovo objašnjenje podstaklo da drugačije razmisle o tome šta govorimo ljudima u najtežim trenucima.
Šta se govori, a šta ne govori na sahranama?
Kada odlazimo na sahranu, mnogi se oslanjaju na običaje koje su naučili od starijih, ne razmišljajući mnogo o tome da li oni zaista imaju uporište u hrišćanskoj veri. Otac Predrag Popović ukazuje upravo na tu razliku i podseća da su se kroz vreme uz crkvene obrede razvili i običaji koji nemaju veze sa učenjem Crkve.
Jednom takvom običaju, kako je ispričao, i sam je prisustvovao. Deo njegove besede objavljen je na Instagramu, a u njoj je opisao situaciju sa jedne sahrane.
"Na jednoj sahrani su me smestili, ni manje ni više, nego pored mrtve babe. Tu gde sam sedeo, baba sedi na čelu, što je umrla. Njoj stavili stolicu, ja sedim sa desne strane. Ja kažem: 'Za koga je ovo?' Kaže: 'To je za babu'", ispričao je otac Predrag.
Kako je objasnio, radilo se o ljudima koji redovno odlaze u crkvu, zbog čega ga je njihov postupak dodatno iznenadio.
"To su ljudi koji su liturgijski, ljudi koji su crkveni, koji su svake nedelje u crkvi. Sveštenika nisu stavili na čelo, nego su stavili garderobu od pokojne babe na čelo. Ajde, neka to bude. Garderoba, ajde, neka se pokaže da nam taj neko nedostaje, taj koji više nije tu, ali neka se tu završi sve", ispričao je otac Predrag.
Međutim, prema njegovim rečima, situacija je postala još neobičnija kada je na sto stigla hrana namenjena pokojnoj.
"Ali kada su krenule sarme, oni sarmu babi u tanjir i tako redom.Kad na kraju oni meni kažu: 'Pope, treba da idemo'. Ja kažem da se slažem, ali dok baba ne pojede sarmu, nećemo da idemo nigde. Onda možemo kući svi. A oni me gledaju. Pa što si sipao, je l' si sipao sarmu? Neka baba pojede. Jedi, baba. Oni mene gledaju kao da sam ja blesav. Kažem: ‘Dobro, bre, ljudi, vi idete u crkvu svake nedelje, zašto izvodite cirkus. Vi se rugate, ovo je ruganje upokojenim'“, rekao je sveštenik.
Sećanje na pokojnika nije isto što i običaj bez uporišta u veri
Ono što je, prema njegovom objašnjenju, važno jeste razlikovati čin sećanja na pokojnika od verovanja da je pokojniku potrebna hrana ili predmet koji mu se fizički ostavlja. Odeća, fotografija ili drugi predmeti mogu biti način da porodica iskaže koliko joj pokojnik nedostaje, ali to ne znači da ih treba posmatrati kao deo hrišćanskog obreda.
Upravo zbog toga njegova poruka o saučešću dobija dodatni smisao: u središtu hrišćanske poruke nakon smrti nije strah od pokojnika, već vera u vaskrsenje i nadu u ponovni susret.
BONUS VIDEO: