Božić i slava su najpoznatiji i najpopularniji praznici u našem narodnom kalendaru. Nasleđeni su iz starinske religije, a tokom vremena su dobili sankciju crkve i hristijanizovali se, uključivši u sebe različite hrišćanske simbole, koji su nekada služili kao različiti rituali. Jedan od takvih je i seča badnjaka, običaj po kojem se dan pre Božića i naziva Badnjim danom.
Badnjak je mlado hrastovo ili cerovo drvo, koje se na Badnji dan ujutro rano seče i donosi pred kuću, da bi ga domaćin u svoj dom uneo tek uveče, zajedno sa slamom i pečenicom.
Ovo drvo simboliše ono koje su pastiri doneli i koje je pravedni Josif založio u hladnoj pećini, kada se Hristos rodio. Međutim, kako praznici predstavljaju narušavanje prirodnog toka vremena, badnjak istovremeno nagoveštava i drvo krsta Hristovog.
Običaj je da se po badnjak ide rano, pre izlaska sunca, kada domaćin sa sinovima ili unucima odlaži u šumu. Bira se obično mlado, pravo i zdravo stablo cerovog ili hrastovog drveta, koje treba da bude toliko da ga domaćin na ramenu može doneti kući.
U seču badnjaka ide se u tišini, a domaćin odlazi izvan vidokruga komšija, prolaznika i poznanika, koji bi mogli da donesu lošu sreću. Kada se odabere odgovarajuće drvo, treba se okrenuti ka istoku, prekrstiti se tri puta, pomenuvši Boga, svoju slavu i sutrašnji praznik.
Drvo se takođe seče na poseban način. Kako nalaže narodno verovanje, potrebno je zaseći ga sekirom ukoso i to sa istočne strane. Badnjak se seče sa tri snažna udarca, a ono što sekira ne poseče, dovršava se lomljenjem i uvrtanjem, odnosno sukanjem, kako se to u pojedinim delovima Srbije naziva.
Poželjno je da svaki badnjak ima jedan takav deo, koji se često naziva bradom. Prilikom seče se vodi računa da badnjak padne direktno na zemlju, jer je loš znak da se zaustavi na nekome drvetu.
U nekim delovima naše zemlje, običaj je da se ostavi nešto, na mestu na kojem je nekad stajalo stablo. Tako se, u Šumadiji, na panj ostavlja polovina pogače, dok se druga polovina pojede pri povratku kući, dok se u nekim delovima istočne Srbije i Kosova, oko badnjaka obavija muška košulja.
Nakon seče badnjaka, prekida se tišina i odlazi se kući uz prazničnu pesmu. U božićnim pesmama se Božić pojavljuje kao junak na konju koji radosno stiže i glavni je gost na bogatoj porodičnoj večeri. Vatra koja se pojavljuje spaljivanjem badnjaka bi trebalo da pomogne i donese plodnost, a običaj je da se vatra ne raspiruje duvanjem.
Izvor: Lepa&Srećna