Jelena Genčić: Još se nisam umorila

Iza Jelene Genčić (76) je rediteljska karijera na nacionalnoj televiziji duga četrdeset pet godina, ali je svi znaju kao osobu zaslužnu za uspeh Monike Seleš i Novaka Đokovića. Njen deda Lazar bio je prvi srpski hirurg i general srpske vojske u Prvom svetskom ratu, a otac joj je završio muzički konzervatorijum u Beču. Tamo se oženio Austrijankom sa kojom je ostao u braku uprkos protivljenju porodice. Uz dedin vojnički dril i braću sportiste Jelena je, kao jedno od sedmoro dece, zavolela sport.

Za Jelenu kažu da ima nepogrešiv instinkt da prepozna budućeg prvaka.

- Nisam vidovita, ali mogu da procenim da li neko dete ima predispozicije da postane prvak. Pored testova, kod deteta posmatram još nekoliko elemenata. Prvo, treba da voli ovaj sport, gledam da li je došlo samo ili ga je doveo roditelj, da li je fokusirano ili ne. Koncentraciju proveravam tako što posmatram da li me gleda, da li je zainteresovano, motivisano, da li „upija” ono što mu govorim. Ali ni onu koja to ne rade ne odbacujem. Već posmatram. Posle nekoliko meseci vidim ko kako napreduje, da li je dete u stanju da prihvati moja uputstva, da li je i dalje zainteresovano...

- Budući prvak mora, pre svega, da bude dobar čovek, da se žrtvuje, da bude dobro organizovan, da ima cilj - zaključuje Jelena i dodaje da kad god se zapita kako da sve stigne, sebi kaže: „Pa ustani sat ranije.”

Nema brzih rezultata.

Tenis je sport na duge staze, ističe Jelena i kaže da za uspeh treba imati strpljenja. Posebno joj je bilo drago kada je Novak Đoković dižući pobednički pehar rekao da se za to spremao dvadesetak godina.

- Nadam se da su na njegove reči obratili pažnju pre svega roditelji, jer oni očekuju brze rezultate, a toga u ovom sportu nema. Ovde ima mnogo frustrirane dece koju roditelji forsiraju i grde. Nema više drugarstva, druželjublja u tenisu. I to ne zato što dete neće, već zato što mu roditelj ne dozvoljava, smatrajući ostalu decu konkurencijom. A ja dete nikada ne kritikujem, samo nastavim sa treningom, kažem mu da je to što je uradio bilo dobro, ali da pokuša da sad odigra još bolje.

U pokretu i sa osmehom.

Već nekoliko godina „meštanka” je Lukovske Banje, koju je odabrala zbog odličnih uslova za treninge i rehabilitaciju i zimi i leti, kao i dobre saradnje sa čelnim ljudima Banje koji razumeju koliko je sport važan za mlade. U kamp u Lukovskoj Banji naši mladi teniseri iz zemlje i iz dijaspore, ali i iz inostranstva, dolaze po preporuci, a bira ih Jelena, i tu se pripremaju za predstojeća takmičenja. Pored toga što treniraju, Jelena insistira da budu i svestrani, da nauče nešto o našoj istoriji, da slušaju muziku, da čitaju, jer je sve to važno u razvoju jednog mladog čoveka koji želi da bude vrhunski sportista.

Pozitivna i nasmejana, kaže da za dobro raspoloženje treba da zahvali poslu kojim se bavi i deci sa kojom provodi vreme. Uvek u pokretu, dan provede na nogama, a u šali onima koji je pitaju što ne sedne, kaže da ako sedne neće više moći da ustane. Hrani se loše, ne doručkuje, pa kad ogladni oko 11 sati, popije litar jogurta i pojede veknu hleba. Ne pije kafu, ali zato popije i po nekoliko litara raznih sokova. Kad se umorna vrati kući, sve što nađe u firižideru pojede, pa „dremne” pola sata i probudi se kao nova. Sedi, čita, priprema se za sutradan, pa posle ponoći ponovo „orobi” frižider.

- Volela bih da imam režim ishrane, ali nemam. To je jedina oblast mog života u kojoj nisam organizovana i disciplinovana. Ipak, imam sreću što mi to ne smeta, što se nikada ne umaram...

Kada je pitaju: „Dobro, Jeco, kad ćeš ti da prestaneš?”, odgovara egipatskom izrekom: „Kamilu ne možeš uzjahati dok sama ne klekne.”

- Niko mene ne primorava da radim, ali nešto iznutra me tera da budem aktivna. Imam još mnogo planova. Kopaonik je mesto na kojem sam „izbacila” Novaka, a sad želim da Lukovska Banja postane poznata zbog neke nove teniske nade. Želim da pomognem deci, želim da učinim još mnogo toga za sport, ne samo za tenis, tako da ne mogu sada tek tako da stanem.

Tenis je u početku igrala krijući, na terenu u posečenom delu vinograda nasutom crnom šljakom jer je u to vreme smatran sportom za buržuje, a onda je partijska elita otkrila ovaj sport, pa je i Jelena izašla u javnost. Bila je višestruka prvakinja države u tenisu, a pedagoškim radom je počela da se bavi negde 1977. Nije se nikad udavala iako je, kako kaže, „nekoliko puta u životu mnogo volela”. Braća i sestre su osnovali porodice, a ona je ostala uz majku. Nikada nije zažalila, shvativši da brak ipak nije za nju.

Marija Jakob