Životna priča Jadranke Stojaković puna je uspona i padova. Rođena je 24. jula 1950. u Sarajevu, a od samog početka život je od nje zahtevao više nego od drugih ljudi. Sa setom se prisećala svog odrastanja u jednom od poslednjih intervjua za magazin Story.
“Život mi je bio težak još od detinjstva. Do pete godine živela sam s majkom, koja se selila iz mesta u mesto, pa sam prešla kod babe, a onda su brigu o meni preuzeli ujak i njegova žena. Međutim, i oni su se selili po celoj Nemačkoj, Norveškoj i Španiji”. Čuvena kantautorka sa suzama u očima je pričala o tome kako se njeno srce u negostoljubivom svetu uhvatilo za muziku kao jedinu lepotu koja je u tom trenutku bila na raspolaganju.
Ljubavne pesme obeležile su njen život. Inspiraciju za sentimentalne pesme pronalazila je upravo u svom životu, a iako nikada nije pričala o svojim muškarcima u jednom od intervjua priznala je da je dva puta bila nadomak braka.
Jadranka je bila uspešna i priznata umetnica i u bivšoj Jugoslaviji, pa je tako 1984. godine, odabrana da komponuje zvaničnu muziku za Zimske olimpijske igre u Sarajevu. Tada je već bila slavna po svojim autentičnim obradama starih sevdalinki i kompozicijama koje je stvarala na tekstove Desanke Maksimović, Duška Trifunovića i drugih pesnika. Pesme “Što te nema” i “Sve smo mogli mi” već su bile okarakterisane kao antologijske.
Japanski novinar koji je boravio na Olimpijadi odneo je u Tokio njene ploče i ona je ubrzo od tamošnje Komunističke partije dobila poziv da gostuje na petodnevnom festivalu koji se održavao povodom Prvog maja. Prihvatila je poziv i na napuštenom američkom aerodromu, gde je koncert održan, oduševila više od 300.000 posetilaca izvodeći uz svoje pesme i jugoslovenske revolucionarne hitove iz NOB-a.
Kada su došle devedesete Jadranka je bila hiljadama kilometara daleko od ljudi koje voli i svakog dana je strepela i pitala se da li su dobro.
“Jedno vreme bilo mi je baš dobro u Japanu. Ali kada se zaratilo kod nas, počela sam da pucam psihički. Samo sam razmišljala ko je od mojih živ, ko mi nije živ... Japan tada još nije priznao Bosnu i Hercegovinu, a meni je istekao pasoš. Naravno, oni su mi obezbedili dokumenta koja su bila potrebna da bih ostala tamo, ali kući nisam mogla. U Sarajevu sam imala rodbinu i tetku koja je umrla od gladi, ali nisam imala kud” prisećala se Jadranka kasnije.
Nakon nekoliko godina, kad je ipak uspela da dobije potrebne papire, Jadranka je saznala da je tokom rata, osim dragih ljudi, izgubila i svoj stan.
“Ostala sam bez svog stana u rodnom Sarajevu, u njega je ušao neki čovek koji ga je posle rata, dok sam još bila u Japanu, preprodao.”
Crni oblak nadvio se nad njenim životom, a problem sa stanom bio je samo početak. Dok se vozila na sestrinu sahranu u automobilu ispred njenog poginula je njena druga sestra. Odmah potom počeli su i problem sa zdravljem i to baš na koncertu u Japanu.
“Publika me je pozvala na bis, a kako Japanci vole pompezan izlazak na scenu u potpunom mraku, saplela sam se o kabl, pala i teško se ozledila. Nisam ništa slomila, ali povredila sam koleno, a zbog pada pri naglom trzaju glavom nešto se dogodilo s dovodom krvi u mišiće. Noge su mi postepeno otkazivale dok nisam postala potpuno nepokretna.”
Iako je imala sređen život u Japanu šest godina pred kraj života, kao da je slutila da više vremena nema, odlučila je da se vrati u Bosnu.
“Bilo mi je teško dok sam gledala kako mesta u kojima sam nastupala nosi bujica vode. Doselila sam se u Japan 1988., što znači da sam izbegla sve nedaće koje su zadesile ljude na našim prostorima, ali sudbina je odredila da me zadesi katastrofa na drugom kraju sveta. Sve više mi nedostaju ljudi s našeg podneblja, naši vicevi, način života... Bilo gde da se nalazite, možete da napravite ćevape i sve ostale specijalitete, ali nigde ne možete sresti ljude koji imaju istu dušu kao i vi."
Poslednje godine života provela je u banjalučkom Domu za stara lica “Jovan Pavle Drugi”, pošto je bolovala od amiotrofične lateralne skleroze, bolesti koju je prouzrokovao pad na bini 2009. u japanskom gradu Saporo. Retka i nedovoljno istražena bolest nije ostavljala mnogo nade, ali Jadranka je počela je da hoda uz pomoć štaka, sedenja na stolici više nisu bila tako neugodna kao na početku bolovanja. Čak ni drugi pad posle koga je završila u invalidskim kolicima nije psihički slomio pevačicu, i tada je uz računar stvarala muziku.
Pred kraj života požalila se novinarima da su je svi zaboravili.
"Interesantno je to kada se u životu čovek zapita šta je to sreća i koliko svesno utičemo na svoje pozitivne misli, na svoja dobra dela. Ako mene danas pitate šta bih želela, to bi se odnosilo na sve. Volela bih da ljudi razmisle o sebi i o svom životu", rekla je ona u jednom od svojih poslednjih intervjua za Dnevni avaz.
Jadranka je premiula 3. maja 2016. u Banjaluci, a kako su kasnije njeni prijatelji pričali, smrt je došala kao spas od teškog života.
Svet poznatih nadohvat ruke. Sve goruće teme, aktuelna dešavanja i najsočniji tračevi na jednom mestu. Pridruži se Viber zajednici ŽIVOT POZNATIH i budi u toku svakog dana!
Izvor: Lepa&Srećna